Студенти су видели звезду лаких нота

Наша штампа и многе телевизије недавно су известиле о необичном подухвату градоначелника једне поморавске вароши који је многобројну групу студената повео на излет у Беч. Не смета ми што је градски челник изабрао баш Беч (други су их вероватно водили у Студеницу, Дечане и Тршић). Беч је велики културни и образовни центар, у средишту је Европе чије вредности, па и културне, и сами ценимо.

Известан неспоразум с вредносним критеријумима видим, међутим, у томе што је у Бечу студенткиње и студенте дочекала једна наша овдашња звезда лаких нота, тачније, свеприсутна шунд-певачица, уз то особа с криминогеном прошлошћу. На моје велико изненађење, српска младеж је изјављивала да је сусрет с том певачицом у Бечу био незабораван и малтене најважнији догађај током екскурзије, па су се многи одушевљено и сликали с њом…

После неколико дана новине су биле пуне извештаја о томе како је иста певачица „запалила” дворану Спенс. Усред Новог Сада, некадашње „српске Атине”, и будуће престонице европске културе, главни културни догађај је концерт прононсиране шунд-певачице!

Припадник сам исте генерације младих, живим у Вршцу, а студирам мастер програм културологије у Београду. Уважавам потребу младих да се повремено и забаве, али видим у овим догађајима неколико крупних неспоразума.

Ако је музика коју изводи та певачица – национална вредност, и ако је укупно јавно деловање те особе (укључујући и извршне судске пресуде) морално и социокултурно спорно, зашто је потребно да се њој уступа толики медијски простор и организује концерт у највећој новосадској дворани?

Потом, ако те музике и њених промотора има довољно у Србији, зашто се као ексклузива организује специјалан сусрет и сликање у Бечу, кад све може јевтиније и једноставније да се изведе на домаћем терену?

Треће, ако свака здрава културна политика подразумева борбу не само за свет какав јесте, већ и за онакав какав треба да буде, којим се културним начелима може објаснити колективно поклоњење шунд-певачицама у домаћој престоници европске културе?

Некад је Гете учио српски да би разумео Вукове записе народне поезије, а наши стварни културни прваци излазили су пред европске рецензенте (пре свега захваљујући Вуку Караџићу) с оним најбољим што је створио српски дух. Данас би се Вук и Гете окретали у гробу када би видели са чиме излазимо пред свет и пред себе саме.

Студент културологије