Studenti su videli zvezdu lakih nota

Naša štampa i mnoge televizije nedavno su izvestile o neobičnom poduhvatu gradonačelnika jedne pomoravske varoši koji je mnogobrojnu grupu studenata poveo na izlet u Beč. Ne smeta mi što je gradski čelnik izabrao baš Beč (drugi su ih verovatno vodili u Studenicu, Dečane i Tršić). Beč je veliki kulturni i obrazovni centar, u središtu je Evrope čije vrednosti, pa i kulturne, i sami cenimo.

Izvestan nesporazum s vrednosnim kriterijumima vidim, međutim, u tome što je u Beču studentkinje i studente dočekala jedna naša ovdašnja zvezda lakih nota, tačnije, sveprisutna šund-pevačica, uz to osoba s kriminogenom prošlošću. Na moje veliko iznenađenje, srpska mladež je izjavljivala da je susret s tom pevačicom u Beču bio nezaboravan i maltene najvažniji događaj tokom ekskurzije, pa su se mnogi oduševljeno i slikali s njom…

Posle nekoliko dana novine su bile pune izveštaja o tome kako je ista pevačica „zapalila” dvoranu Spens. Usred Novog Sada, nekadašnje „srpske Atine”, i buduće prestonice evropske kulture, glavni kulturni događaj je koncert prononsirane šund-pevačice!

Pripadnik sam iste generacije mladih, živim u Vršcu, a studiram master program kulturologije u Beogradu. Uvažavam potrebu mladih da se povremeno i zabave, ali vidim u ovim događajima nekoliko krupnih nesporazuma.

Ako je muzika koju izvodi ta pevačica – nacionalna vrednost, i ako je ukupno javno delovanje te osobe (uključujući i izvršne sudske presude) moralno i sociokulturno sporno, zašto je potrebno da se njoj ustupa toliki medijski prostor i organizuje koncert u najvećoj novosadskoj dvorani?

Potom, ako te muzike i njenih promotora ima dovoljno u Srbiji, zašto se kao ekskluziva organizuje specijalan susret i slikanje u Beču, kad sve može jevtinije i jednostavnije da se izvede na domaćem terenu?

Treće, ako svaka zdrava kulturna politika podrazumeva borbu ne samo za svet kakav jeste, već i za onakav kakav treba da bude, kojim se kulturnim načelima može objasniti kolektivno poklonjenje šund-pevačicama u domaćoj prestonici evropske kulture?

Nekad je Gete učio srpski da bi razumeo Vukove zapise narodne poezije, a naši stvarni kulturni prvaci izlazili su pred evropske recenzente (pre svega zahvaljujući Vuku Karadžiću) s onim najboljim što je stvorio srpski duh. Danas bi se Vuk i Gete okretali u grobu kada bi videli sa čime izlazimo pred svet i pred sebe same.

Student kulturologije