Смешно и опасно

Читам јуче, донт тач прекидач, оће струја кил. Опомена нема шта, стигла и на „Фејсбук”, као доказ наших киселих пошалица из хаустора вишеспратних кућа за заједничко становање. На рачун оног што баш није смешно а опасно је.

Између смешног и опасног није изненађујуће што не правимо разлику па тако да није отоплило и снег се сам повукао не би Дунав био још дуго плован а Ургентни центар претрпан онима који су се оклизнули. Кад Срби буду чистили тротоаре испред својих кућа имаће право да замерају светским силама на заверама. Овако могу само да потуре и други образ за следећу ћушку.

Више се бавимо Трампом него немаштином. То што се број сахрана удвостручио, служи нам за црни хумор а не за анализу.

Скупљамо бесплатне коверте и правимо залихе истих иако ћемо тек и једва да скупимо те фискалне рачуне јер све мање купујемо. Сажаљевамо избеглице готово као и сами себе. А због своје тужне судбине још нисмо кренули у бекство.

Не умемо да закажемо преглед код лекара преко српског кол-центра а и ако се снађемо, они тамо исто нису вични. Упоређујемо Шилерову и Савамалу као да је о Кипу слободе и Госпи из Читлука реч. Гледамо ТВ кухиње иако пола наведених намирница никад нисмо ни видели ни опипали. Нити ћемо спремати те рецепте.

А шта је тек госпођица Могерини обукла. То је битније од потпорног зида у сада подељеној а некад дичној Титовој Митровици. Срећом, брзо заборављамо па се и не трудимо да се сетимо где беше Титов Велес, Титов Врбас, Титово Ужице, Титова Кореница, сам бог зна. Сећа ли се неко где је било Кардељево и Ранковићево и како се данас зову ти градови.

У „Слагалици” они паметни момци и девојке добијају шарену књигу за победу а у „Паровима” учесници имају дневницу као да су Инцко, онај што га одмила зову шериф Босне.

За сваког изрешетаног, у извештају се одмах каже да је одраније познат полицији. А полицији би требало да сви будемо познати, то јој је сврха рада.

Смешно нам је кад Богољуб пије коњак у пешачкој зони и кад прстима додаје тулумбе грађанкама и сви се сетимо зелене салате а нико зајма за препород Србије. Кад Маринко нокаутира супарника због паркинга помислимо на оног паука што нам је онда однео аутомобил који је мало скупљи од казне.

Струјомере пуштамо да читају приучени који боље куцају СМС него што знају исто то на справи која је готово идентична као и ајфон.

Смешно нам је кад за некога кажемо да спава као заклан и пије као стока. Док то не поредимо са бебама и анђелима, нема нам напретка.

Хтели бисмо да нам Вучић очита струју, поправи прекидач у хаустору, купи авионе и ракете, врати пензије, војни рок, изда фискалне рачуне за бурек а да ми седимо и цокћемо кад се Ноле мучи с противником и тврдимо да бисмо боље и од првог и од другог. А не знамо ни како би Вучић играо тенис ни како би Новак водио државу. Донт Тачи Косово.

Знамо ли да смешно мож да бидне опасно и обрнуто. Или је то све исто.