Путин нечим уцењује Трампа

Шта ће бити следећи потез Доналда Трампа и како ће се он одразити на остатак планете, главна је тема у међународним односима откако је Америка добила новог, 45. председника. За Џона Тирмана, директор Центра за међународне студије елитног Масачусетског института технологије (МИТ), нема дилеме да занимљиво доба, с новим лидером на челу, тек предстоји. У току каријере Тирман није бежао од пливања узводно доминантној матици у америчком јавном мњењу. Између осталог, бавио се људском ценом ратова које САД воде по свету и проблемом интеграције имиграната у Нови свет. Данас је, ипак, највише забринут због све извеснијег урушавања институција.

„Постоји опасност како за америчке тако и за међународне институције. Полако се остварују неке од мојих најцрњих слутњи да ће људи попут Стивена Бенона, главног Трамповог стратега у Белој кући, настојати да ремете, ако не баш уништавају, неке од најважнијих институција. Рецимо, све чешће се чују гласине о повлачењу Сједињених Држава из Париског договора о климатским променама, а познати су нам и Бенонови ставови према НАТО-у, Европској унији... Нарочито ме брине што потези нове администрације не наносе штету само нама – иако би, на пример, повлачење из договора о климатским променама било веома трауматично и опасно за Америку – него и због тога што је Трампов тим потезима које вуче показао да жели да ослаби конструкцију на којој почива тренутни светски поредак чији је циљ деценијама био да обезбеди мир и стабилност. Не кажем да су НАТО или ЕУ савршене организације и да о њима не треба дискутовати, али забрињава тенденција Трампове администрације да урушава институције само да би их урушила”, објашњава Тирман у телефонском разговору за „Политику”.

Мислите да не постоји систем, некакав план којим се руководи нова администрација?

Постоји план, посебно на међународном нивоу, а можда и на домаћем терену. Агенда је таква да, уколико се успе са срозавањем институција и умањењем њиховог значаја у очима јавности, настаће хаос који ће Доналду Трампу или неком његовом наследнику олакшати да наступа с позиције моћника. Вештачки ће се створити наратив по којем су сви против нас и да су институције у ствари створили непријатељи Америке, док само ја, вођа, могу да изађем на крај с таквим околностима. Ово је вероватно најпесимистичкији сценарио који се, надам се, неће остварити, а њега покреће логика да вреди заклати вола због киле меса. Такође се рачуна на фактор сејања страха међу грађанима, а знамо да људи имају порив да се у кризним ситуацијама и када су уплашени, приклањају моћним фигурама. Овакав развој догађаја би погодовао идеолозима попут Бенона или другим претерано моћним саветницима. Али, помало неочекивано, управо Трамп понекад зауставља своје претерано ревносне саветнике. Пре неколико дана смо били сведоци да је Мајкл Флин, Трампов саветник за националну безбедност, упутио злокобно упозорење Ирану због лансирања балистичке ракете. Трамп је, међутим, дан касније макар мало спустио лоптицу.

Ипак, пречесто се одаје утисак да су прави творци Трампове политике управо Бенон и Флин...

Тешко је са сигурношћу тврдити, али на основу сведочења извора из Беле куће, могу да кажем да су многи сарадници још у неверици колики утицај Бенон има на Трампа. За Флина, међутим, не верујем да је иста ситуација. Он од почетка важи за човека чије је реакције тешко предвидљиве и та га репутација прати још од времена када је службовао у ДИА (Одбрамбеној обавештајној агенцији). Такође, неке изјаве које је изнео усмено или на „Твитеру” звуче прилично сумануто. Ипак, он је саветник за националну безбедност и највећи део информација из области безбедности које долазе до председника стижу преко његовог стола. Његово упозорење Ирану и пре него што је Рекс Тилерсон потврђен за позицију државног секретара највероватније представља део неке унутрашње игре. Чини ми се да се око председника ствара група, формалних и неформалних сарадника која је веома непријатељски настројена према Ирану, што је опасно. Када говоримо о моћним Трамповим саветницима, не смемо изузети Џареда Кушнера, његовог зета. Иако је све видљивији тренд да се безбедносна политика води из Беле куће, а не из министарства, надам се да ће министар одбране Џејмс Матис успети да се избори да га потпуно не скрајну Трампови вешти сарадници. Дакле Бенон и, у мањој мери, Флин и Кушнер, како сада ствари стоје, доминирају у креирању спољне и безбедносне политике САД.

Написали сте књигу „Ловци на снове: имиграција и амерички одговор”, у којој доказујете да је отпор миграцији у Америци заснован више на културолошком неголи на политичком обрасцу. Може ли се тај закључак применити на Трампову забрану уласка грађана из појединих муслиманских земаља?

Најпре треба да разлучимо реакцију Американаца на легалну и нелегалну имиграцију. Највећи проценат илегалних имиграната долази из Латинске Америке, углавном Мексика, а такав долазак без одговарајућих докумената није случај с имигрантима из муслиманских земаља. Чини ми се да је у оба случаја – муслиманима и Латиносима – отпор домицилног становништва заснован на култури у смислу да једна бројна група људи који су рођени овде има веома јасан став шта то значи бити Американац. За њих су то људи који течно говоре енглески језик, који су легално у САД и који су хришћани.

И белци претпостављам.

Тако је. Уколико се неко не уклапа у ове категорије, јавља се снажан отпор према њима. Пре десетак година на снази је био наратив да дошљаци краду послове Американцима и те гласове можемо поново да чујемо и ових дана. Многе студије су показале да је то мит, да једноставно није тачно. Једино можда у једном делу када је реч о пословима за које конкуришу Афроамериканци без завршене средње школе. Очигледно је стога да је неодржив приступ по којем се отпор имиграцији правда економским факторима.

Како вам звуче теорије које све чешће чујемо да Америком влада нешто што се зове Дубока држава, а да је председник само фигура која треба да испуњава њене налоге? Новинари од ауторитета, попут, рецимо, Глена Гринволда, пишу о великом притиску Дубоке државе на Трампа и наводе да су њено „најдрагоценије оружје” амерички медији...

Не мислим да је стање тако драматично као што Гринволд наводи. Чињеница је, међутим, да деценијама постоје покушаји у неким безбедносним службама, како федералним тако и локалним, а можда чак и у медијима, да се постигну одређени циљеви. Али заиста не мислим да је Дубока држава у Америци моћна колико у Русији или Турској, на пример. Овде је више реч о неким повременим пактовима који се склапају ради постизања краткорочних циљева, док је у земљама које помињем то одавно постао манир на којем функционише држава. Најсвежији и вероватно најречитији пример деловања Дубоке државе у Америци имали смо јесенас, уочи избора, када је Еф-Би-Ај напрасно десетак дана пред гласање одлучио да покрене нову истрагу о приватном имејл серверу Хилари Клинтон, чиме су торпедоване њене шансе за улазак у Белу кућу. Очигледно је постојала замисао да се преокрене ток кампање. Припишите то утицају Дубоке државе или нечег другог, али ефекат је постигнут. Понављам, међутим, да је и у овом случају највероватније била реч само о привременом савезништву.

Афера с мејловима је често повезивана и с руским мешањем у изборе у Америци. Шта вам се чини, шта свет може да очекује од двојца Трамп–Путин и да ли ће можда постати жртве превеликих очекивања?

Право питање је на чему истински почива однос двојице председника. Рекао бих да Путин има нешто о Трампу чиме га уцењује. Ту је највероватније реч о некој информацији за коју Трамп нипошто не жели да буде обелодањена, а сумњам да је реч о нечему у вези с финансијама, а не проституткама или нечему сличном као што се спекулисало. С Путинове тачке гледишта рачуница је јасна, санкције су веома уназадиле руску привреду и његов циљ је да оне што пре буду укинуте. Што се тиче Трампа, ако оставимо по страни могућност да га Путин уцењује, очигледна је извесна доза симпатије и разумевања између двојице белих националиста који деле сличне идентитетске потке као што су хришћанство, антиислам и слично. Позитивна страна овог односа могла би да буде сарадња у Сирији, док су негативне Трампово удаљавање од НАТО-а и ЕУ и подршка националистичким партијама широм света.

Колико је реално очекивати да Трамп окрене леђа европским савезницима?

Не мислим да ће се то заиста догодити, али морамо да будемо свесни различитих могућности. Надам се да ће неке званичници хладније главе, као што је генерал Матис, ипак преовладати и да Вашингтон неће занемарити своју улогу првог међу једнаким у НАТО-у. Чини ми се да Бенон ипак игра игру на дуже стазе, а за Трампа бих, нажалост, морао рећи да није визионар. Ипак, тешко је направити заокрет у политици која је деценијама зацементирана. Сетите се само да је Обамина администрација покушавала да се извуче с Блиског истока и усредсреди на Азију, конкретно Кину, али никад није потпуно успела у томе. Делује немогуће да Америка окрене леђа НАТО-у, али је могуће да дође до слабљења данас веома снажних веза с Алијансом. Ова година је година изазова за Европу, после прошлогодишњег брегзита имаћете изборе у Француској и Немачкој. Њихове гласаче ће у великој мери определити оно што се сада догађа у Америци.

А шта је с Балканом? Да ли можемо да очекујемо промену америчке политике према овом региону?

Као што мислим да моћни саветници који креирају Трампову политику имају острашћен приступ према Ирану или можда Кини, чини ми се да Балкан и Европа уопште нису у њиховом фокусу. Рекао бих, међутим, да би непријатељство према Русији врло вероватно пре или касније довело до ненаклоности ка Србији. Бивша Југославија дефинитивно више није у врху приоритета америчке спољне политике.

Да ли је могуће да Трамп у ближој или даљој будућности буде опозван? Утисак је да је досад створио веома моћне непријатеље...

Веома је компликовано спровести импичмент председника. Републиканци контролишу Конгрес, а процедура је дефинисана 25. амандманом Устава. Мислим да је та могућност готово искључена осим под једним условом. Уколико, на пример, Руси одлуче да обелодане чиме уцењују Трампа, то би изазвало огроман скандал и могло би да створи услове за импичмент. Знате, овде још постоји велика сумњичавост према Русији и Американци уопште нису обожаваоци Владимира Путина. Такво понижење америчког председника било би веома тешко прогутати.