Putin nečim ucenjuje Trampa

Šta će biti sledeći potez Donalda Trampa i kako će se on odraziti na ostatak planete, glavna je tema u međunarodnim odnosima otkako je Amerika dobila novog, 45. predsednika. Za Džona Tirmana, direktor Centra za međunarodne studije elitnog Masačusetskog instituta tehnologije (MIT), nema dileme da zanimljivo doba, s novim liderom na čelu, tek predstoji. U toku karijere Tirman nije bežao od plivanja uzvodno dominantnoj matici u američkom javnom mnjenju. Između ostalog, bavio se ljudskom cenom ratova koje SAD vode po svetu i problemom integracije imigranata u Novi svet. Danas je, ipak, najviše zabrinut zbog sve izvesnijeg urušavanja institucija.

„Postoji opasnost kako za američke tako i za međunarodne institucije. Polako se ostvaruju neke od mojih najcrnjih slutnji da će ljudi poput Stivena Benona, glavnog Trampovog stratega u Beloj kući, nastojati da remete, ako ne baš uništavaju, neke od najvažnijih institucija. Recimo, sve češće se čuju glasine o povlačenju Sjedinjenih Država iz Pariskog dogovora o klimatskim promenama, a poznati su nam i Benonovi stavovi prema NATO-u, Evropskoj uniji... Naročito me brine što potezi nove administracije ne nanose štetu samo nama – iako bi, na primer, povlačenje iz dogovora o klimatskim promenama bilo veoma traumatično i opasno za Ameriku – nego i zbog toga što je Trampov tim potezima koje vuče pokazao da želi da oslabi konstrukciju na kojoj počiva trenutni svetski poredak čiji je cilj decenijama bio da obezbedi mir i stabilnost. Ne kažem da su NATO ili EU savršene organizacije i da o njima ne treba diskutovati, ali zabrinjava tendencija Trampove administracije da urušava institucije samo da bi ih urušila”, objašnjava Tirman u telefonskom razgovoru za „Politiku”.

Mislite da ne postoji sistem, nekakav plan kojim se rukovodi nova administracija?

Postoji plan, posebno na međunarodnom nivou, a možda i na domaćem terenu. Agenda je takva da, ukoliko se uspe sa srozavanjem institucija i umanjenjem njihovog značaja u očima javnosti, nastaće haos koji će Donaldu Trampu ili nekom njegovom nasledniku olakšati da nastupa s pozicije moćnika. Veštački će se stvoriti narativ po kojem su svi protiv nas i da su institucije u stvari stvorili neprijatelji Amerike, dok samo ja, vođa, mogu da izađem na kraj s takvim okolnostima. Ovo je verovatno najpesimističkiji scenario koji se, nadam se, neće ostvariti, a njega pokreće logika da vredi zaklati vola zbog kile mesa. Takođe se računa na faktor sejanja straha među građanima, a znamo da ljudi imaju poriv da se u kriznim situacijama i kada su uplašeni, priklanjaju moćnim figurama. Ovakav razvoj događaja bi pogodovao ideolozima poput Benona ili drugim preterano moćnim savetnicima. Ali, pomalo neočekivano, upravo Tramp ponekad zaustavlja svoje preterano revnosne savetnike. Pre nekoliko dana smo bili svedoci da je Majkl Flin, Trampov savetnik za nacionalnu bezbednost, uputio zlokobno upozorenje Iranu zbog lansiranja balističke rakete. Tramp je, međutim, dan kasnije makar malo spustio lopticu.

Ipak, prečesto se odaje utisak da su pravi tvorci Trampove politike upravo Benon i Flin...

Teško je sa sigurnošću tvrditi, ali na osnovu svedočenja izvora iz Bele kuće, mogu da kažem da su mnogi saradnici još u neverici koliki uticaj Benon ima na Trampa. Za Flina, međutim, ne verujem da je ista situacija. On od početka važi za čoveka čije je reakcije teško predvidljive i ta ga reputacija prati još od vremena kada je službovao u DIA (Odbrambenoj obaveštajnoj agenciji). Takođe, neke izjave koje je izneo usmeno ili na „Tviteru” zvuče prilično sumanuto. Ipak, on je savetnik za nacionalnu bezbednost i najveći deo informacija iz oblasti bezbednosti koje dolaze do predsednika stižu preko njegovog stola. Njegovo upozorenje Iranu i pre nego što je Reks Tilerson potvrđen za poziciju državnog sekretara najverovatnije predstavlja deo neke unutrašnje igre. Čini mi se da se oko predsednika stvara grupa, formalnih i neformalnih saradnika koja je veoma neprijateljski nastrojena prema Iranu, što je opasno. Kada govorimo o moćnim Trampovim savetnicima, ne smemo izuzeti Džareda Kušnera, njegovog zeta. Iako je sve vidljiviji trend da se bezbednosna politika vodi iz Bele kuće, a ne iz ministarstva, nadam se da će ministar odbrane Džejms Matis uspeti da se izbori da ga potpuno ne skrajnu Trampovi vešti saradnici. Dakle Benon i, u manjoj meri, Flin i Kušner, kako sada stvari stoje, dominiraju u kreiranju spoljne i bezbednosne politike SAD.

Napisali ste knjigu „Lovci na snove: imigracija i američki odgovor”, u kojoj dokazujete da je otpor migraciji u Americi zasnovan više na kulturološkom negoli na političkom obrascu. Može li se taj zaključak primeniti na Trampovu zabranu ulaska građana iz pojedinih muslimanskih zemalja?

Najpre treba da razlučimo reakciju Amerikanaca na legalnu i nelegalnu imigraciju. Najveći procenat ilegalnih imigranata dolazi iz Latinske Amerike, uglavnom Meksika, a takav dolazak bez odgovarajućih dokumenata nije slučaj s imigrantima iz muslimanskih zemalja. Čini mi se da je u oba slučaja – muslimanima i Latinosima – otpor domicilnog stanovništva zasnovan na kulturi u smislu da jedna brojna grupa ljudi koji su rođeni ovde ima veoma jasan stav šta to znači biti Amerikanac. Za njih su to ljudi koji tečno govore engleski jezik, koji su legalno u SAD i koji su hrišćani.

I belci pretpostavljam.

Tako je. Ukoliko se neko ne uklapa u ove kategorije, javlja se snažan otpor prema njima. Pre desetak godina na snazi je bio narativ da došljaci kradu poslove Amerikancima i te glasove možemo ponovo da čujemo i ovih dana. Mnoge studije su pokazale da je to mit, da jednostavno nije tačno. Jedino možda u jednom delu kada je reč o poslovima za koje konkurišu Afroamerikanci bez završene srednje škole. Očigledno je stoga da je neodrživ pristup po kojem se otpor imigraciji pravda ekonomskim faktorima.

Kako vam zvuče teorije koje sve češće čujemo da Amerikom vlada nešto što se zove Duboka država, a da je predsednik samo figura koja treba da ispunjava njene naloge? Novinari od autoriteta, poput, recimo, Glena Grinvolda, pišu o velikom pritisku Duboke države na Trampa i navode da su njeno „najdragocenije oružje” američki mediji...

Ne mislim da je stanje tako dramatično kao što Grinvold navodi. Činjenica je, međutim, da decenijama postoje pokušaji u nekim bezbednosnim službama, kako federalnim tako i lokalnim, a možda čak i u medijima, da se postignu određeni ciljevi. Ali zaista ne mislim da je Duboka država u Americi moćna koliko u Rusiji ili Turskoj, na primer. Ovde je više reč o nekim povremenim paktovima koji se sklapaju radi postizanja kratkoročnih ciljeva, dok je u zemljama koje pominjem to odavno postao manir na kojem funkcioniše država. Najsvežiji i verovatno najrečitiji primer delovanja Duboke države u Americi imali smo jesenas, uoči izbora, kada je Ef-Bi-Aj naprasno desetak dana pred glasanje odlučio da pokrene novu istragu o privatnom imejl serveru Hilari Klinton, čime su torpedovane njene šanse za ulazak u Belu kuću. Očigledno je postojala zamisao da se preokrene tok kampanje. Pripišite to uticaju Duboke države ili nečeg drugog, ali efekat je postignut. Ponavljam, međutim, da je i u ovom slučaju najverovatnije bila reč samo o privremenom savezništvu.

Afera s mejlovima je često povezivana i s ruskim mešanjem u izbore u Americi. Šta vam se čini, šta svet može da očekuje od dvojca Tramp–Putin i da li će možda postati žrtve prevelikih očekivanja?

Pravo pitanje je na čemu istinski počiva odnos dvojice predsednika. Rekao bih da Putin ima nešto o Trampu čime ga ucenjuje. Tu je najverovatnije reč o nekoj informaciji za koju Tramp nipošto ne želi da bude obelodanjena, a sumnjam da je reč o nečemu u vezi s finansijama, a ne prostitutkama ili nečemu sličnom kao što se spekulisalo. S Putinove tačke gledišta računica je jasna, sankcije su veoma unazadile rusku privredu i njegov cilj je da one što pre budu ukinute. Što se tiče Trampa, ako ostavimo po strani mogućnost da ga Putin ucenjuje, očigledna je izvesna doza simpatije i razumevanja između dvojice belih nacionalista koji dele slične identitetske potke kao što su hrišćanstvo, antiislam i slično. Pozitivna strana ovog odnosa mogla bi da bude saradnja u Siriji, dok su negativne Trampovo udaljavanje od NATO-a i EU i podrška nacionalističkim partijama širom sveta.

Koliko je realno očekivati da Tramp okrene leđa evropskim saveznicima?

Ne mislim da će se to zaista dogoditi, ali moramo da budemo svesni različitih mogućnosti. Nadam se da će neke zvaničnici hladnije glave, kao što je general Matis, ipak preovladati i da Vašington neće zanemariti svoju ulogu prvog među jednakim u NATO-u. Čini mi se da Benon ipak igra igru na duže staze, a za Trampa bih, nažalost, morao reći da nije vizionar. Ipak, teško je napraviti zaokret u politici koja je decenijama zacementirana. Setite se samo da je Obamina administracija pokušavala da se izvuče s Bliskog istoka i usredsredi na Aziju, konkretno Kinu, ali nikad nije potpuno uspela u tome. Deluje nemoguće da Amerika okrene leđa NATO-u, ali je moguće da dođe do slabljenja danas veoma snažnih veza s Alijansom. Ova godina je godina izazova za Evropu, posle prošlogodišnjeg bregzita imaćete izbore u Francuskoj i Nemačkoj. Njihove glasače će u velikoj meri opredeliti ono što se sada događa u Americi.

A šta je s Balkanom? Da li možemo da očekujemo promenu američke politike prema ovom regionu?

Kao što mislim da moćni savetnici koji kreiraju Trampovu politiku imaju ostrašćen pristup prema Iranu ili možda Kini, čini mi se da Balkan i Evropa uopšte nisu u njihovom fokusu. Rekao bih, međutim, da bi neprijateljstvo prema Rusiji vrlo verovatno pre ili kasnije dovelo do nenaklonosti ka Srbiji. Bivša Jugoslavija definitivno više nije u vrhu prioriteta američke spoljne politike.

Da li je moguće da Tramp u bližoj ili daljoj budućnosti bude opozvan? Utisak je da je dosad stvorio veoma moćne neprijatelje...

Veoma je komplikovano sprovesti impičment predsednika. Republikanci kontrolišu Kongres, a procedura je definisana 25. amandmanom Ustava. Mislim da je ta mogućnost gotovo isključena osim pod jednim uslovom. Ukoliko, na primer, Rusi odluče da obelodane čime ucenjuju Trampa, to bi izazvalo ogroman skandal i moglo bi da stvori uslove za impičment. Znate, ovde još postoji velika sumnjičavost prema Rusiji i Amerikanci uopšte nisu obožavaoci Vladimira Putina. Takvo poniženje američkog predsednika bilo bi veoma teško progutati.