Шампион у бацању диска и кладива у 87. години

На прагу је десете деценије, а с међународних атлетских такмичења у последњих 13 година донео је десетак пехара и 41 медаљу у свој стан на Новом Београду. Уз то, држи и три балканска рекорда – у бацању кугле (9,85 м) диска (22,47) и кладива (25,30). Радомир Скоко, кршни и живахни Херцеговац, ускоро ће прославити 87. рођендан. Поклон је, каже, већ добио – у јануару га је Савез атлетских ветерана Србије трећи пут заредом прогласио за ветеранског спортисту године.

По одласку у пензију, овај некадашњи машинбравар вратио се својој првој љубави, спорту, који је морао да у младости напусти због операције, породице и посла.

Скоко је у конкуренцији ветерана актуелни светски шампион у бацању диска и вицешампион у бацању кугле. Медаље, углавном златне, осваја и када баца кладиво.

 Атлетиком је почео да се бави 1950. док је био на одслужењу војног рока у Порторожу. Пред крај одслужења, 1952. године, постао је свеармијски вицешампион у бацању кугле. Одмах је запао за око тадашњем тренеру Партизана, па се право из војске преселио у смештај који му је привремено додељен на стадиону у Хумској 1. Иако се због здравствених проблема од „црно-белих” растао после само шест година, са сетом се сећа тог периода и неупоредивог осећаја среће кад се попне на победничко постоље. Атлетици се вратио после готово пола века, кад се 2003. године учланио у Атлетски клуб „Ветеран” и кренуо да ниже успехе.

Два пута је учествовао на светским шамионатима за ветеране и освојио укупно пет медаља. С Првенстава Европе донео је бронзано одличје (Будимпешта, 2010, кугла), а лане је у Анкони освојио сребро у бацању диска. Има и два сребра са Олимпијаде у Италији 2011. Иза њега је и 13 Балканијада, мноштво међународних и домаћих такмичења и прегршт пехара и медаља, од којих су више од половине златне.

– На такмичења по Европи путујем аутобусом, углавном сам. То ми и не пада тешко, једино је проблем што не говорим ниједан страни језик. Најгоре искуство сам имао 2015. у Лиону, где сам учествовао на Светском првенству. До метроа сам стигао према упутствима возача аутобуса којим сам стигао из Србије. Кад је воз стигао, ушао сам да убацим кофер, ранац с документима и новцем ми је остао на перону. Окренуо сам се и видео момка који је дограбио мој ранац и дао се у бег.  Продерем се на српском: „Лопов, помагајте!” Један дечко који се ту затекао појурио је за крадљивцем. Истрчао сам на перон и гледао шта се дешава, а воз иде из станице, са све мојим кофером! У тренутку сам схватио да сам остао без свих ствари, докумената и пара, усред стране земље чији језик не знам. Тако сам стајао десетак минута, потпуно слуђен. А онда сам видео како ми онај момак што појурио за лоповом и доноси мој ранац. Ооо, како сам га изљубио, као никога, никад у животу... Али то није био крај. После извесног времена, иде брачни пар, осмехују се и вуку – мој кофер. Били су у композицији метроа и видели шта се догодило, сишли на првој станици и вратили се да ме потраже. Е, тек сам њих изљубио за медаљу – сећа се Скоко драматичног увода у Светско првенство на коме је освојио златно, сребрно и бронзано одличје.

Ништа мање драматичне нису биле ни неизвесности пред свако првенство, јер сам плаћа да иде на такмичења.

– Савез атлетских ветерана Србије ми обезбеђује дрес репрезентације и пријављује ме, али моја породица финансира све остало и то три, четири пута годишње. Стрепим где ће бити наредно светско првенство на коме би тебало да браним титулу. Ако буде ван Европе, тешко да ћу моћи да платим котизацију, путовање, смештај, храну. Ако би држава бар мало да помаже и ветеранске репрезентативце можда би нам се придружила и велика имена атлетике као што је Драгутин Топић – истиче Скоко.

Док чека да пређе у ранг атлетских ветерана старијих од 90 година, најстарији српски шампион се редовно бави гимнастиком коју зими углавном ради у стану, а чим снег окопни на импровизованом вежбалишту иза зграде баца диск, куглу и кладиво. Наравно, из места, као и на такмичењима, примерено годинама. Каже да би бацао и пет метара дуже, када би могао да примењује класичну технику.

Младима који желе да у његовим годинама буду чили, ведри и обарају рекорде, Скоко саветује да пригрле спорт, избегавају свађе и расправе и да се смеју кад год и где год стигну.

– И нека читају „Политику”, као што ја свако јутро, уз кафу, радим, већ 64 године – напомиње Скоко и реченом додаје још један савет који се односи на младиће – да пажљиво одаберу своју животну сапутницу. Јер, не крије, за његове спортске успехе заслужна је и супруга Василија из чије су кухиње „чаробна” јела спремљена по рецепту њених бака, која му крепе тело и враћају снагу.Драгана Јокић Стаменковић