Боље повест него рат

Оће бити, неће бити. Ратоваћемо, нећемо ратовати.

Како год да га окренеш пишемо повест.

„То је хрваштина”, кажу моји пријатељи. „Зашто повест а не историја”, питају се.

Па, ево: повест је стара српска реч. Повест није историја. Повест је истина о историји. Повест је прича о историји. Историја не воли повест. Повест разобличава историју. Повест је непријатељ историје…

Историја каже да је „Боље рат него пакт” – историја.

Повест, међутим, каже да бисмо се Тројним пактом извукли без жртава.

У породичној историји може да стоји да је деда био инжењер.

А у породичној повести остаће записано да је диплому купио...

Дакле, лично бих више волео да ових дана уђемо у повест, радије него у историју. Па ћемо у историју други пут.

                                                                                                *

А и с ким да ратујемо. Шиптари одмах вуку за рукав дежурног смене у НАТО-у: „Чико, чико, онај ми маше из воза, буаааа...”, а што се тиче тог натовца, откад смо га ономад победили још нам није добро.

Можда с Хрватима. Не може ни с њима. Нема ко. Јер управо је Сабор установио да премијер Пленковић није служио војску због анемије. Не уме ни чизме да очисти, осим туђих. На челу колоне не може да га мења ни председник Сабора Божо Петров јер је војни рок провео у породилишту где је музô труднице и преповијао дечицу. Двојица министара Давор Иво Штир и Томислав Ћосић, због проблема с приговором савести, уместо да су водили војску у отаџбинском рату водили су мумије на пишање у загребачком Етнографском музеју, дванаест месеци.

Једино се за Колинду тврди да има истетовирано ЈНА испод леве сисе и да је рањавана у рату...

                                                                                               *

Румуни се бију за себе. Бугари зверају около – ако је неко поклекнуо да прискоче да га јуначки дотуку. Грци одлепили откад су им укинули петнаесту плату, чак и с нама хоће да се друже, Македонци...

Е, Македонци. Што је земља јужније, то су песме тужније! Дохакаће им Шиптари, ја да вам кажем.

Беше врело лето осамдесет неко. Нас два млада новинара „Политике” (а потписивали смо се ГК СК, као фора) обилазили смо западну границу Македоније: Дебар, Кичево, Гостивар, Прешево, Вевчани, Струга, Охрид. Застанемо код Биљане на езерце и констатујемо да ће Шиптари Македонцима силовати мајку. У сваком пограничном граду председник општине – Албанац. Свака селендра подељена на шиптарске и друге делове. И – зошто да чекаме? Ми с терена пиши – шаљи, сутрадан у новинама ништа. Ми опет пиши – шаљи, у новинама ништа. Е онда смо појели једно кило пастрмке и вратили се у Београд. Ми смо одустали, Шиптари нису. Зато сада Македонија нема владу а неће је ни имати док премијер не буде ставио кече.

                                                                                              *

Шта има везе, па ратоваћемо између себе. То је увек било добро и крволочно. Прво мало да се ствар заигра у медијима, после лакше иде. Погледам таблоиде, то је у реду као и свуда где се пише слободније. Губим време, ’ајде да видим мало опозициону штампу. И кад рекох време: ...Ааааааааааааааа, губим косу, пардон, разум. Шта је ово!

Како ме је само погледала (с насловне) трипут сам се млађан претурио. Престао сам да штуцам, али сам почео да пишким у кревет. Био сам у заблуди да ју је здробио воз још 2012. када је пробала да прескочи из свог вагона код Александра у локомотиву, али авај... Весна Пешић је жива и поручује преко целе стране: „Зулум кримоса на власти”. Леле, леле!

                                                                                               *

Шта сам прочитао за 200 РСД, чудо једно. Овом приликом се извињавам таблоидима. Ово што је она написала за Премијера и Владу ја нисам прочитао да су ови икада написали за опозицију. Србија је дијагноза, све је иритантно, лажљиво и аморално, полиција је криминализована, премијер је уврнути преварант и банда, авиони су олупине... само су опозициони кандидати бистри планински поток који ће на следећој кривини сачекати Вучића и живећемо срећно до краја живота. А ако не буде тако једина шанса је да се – побегне.

„Једини излаз постаје емиграција... јер је друштво запало у нихилизам, меланхолију и депресију”, каже ВП.

Када је она последњи пут била у емиграцији није била депресивна јер зашто би била депресивна једна амбасадорка у Мексику. Поготово што у Мексику и не знају да постоји Србија а камоли да је дошла ВП да утврди трајно пријатељство између мексичког и српског народа.

Меланхолична је само била чекајући викенд да се сретне са својим дечком који је ту негде у Средњој Америци живео узгајајући кафу и дуге биљке, због кога је иначе храбро кренула у неизвесност.

Весна Пешић је једина жена на свету која је постала амбасадор зато што није знала чему служи шерпа па је због тога из беса лупала по њој.

                                                                                                *

Кад смо већ код жена сведоци смо насиља над лепшим полом. И сведоци пораста насиља уопште. Не мањкају ни најтежи злочини, разбојништва, смртни исходи, педофилија и силовања. Колико нас ужасне злочин толико нас изнервира пресуда. Нама лаицима пречесто се чини „да полиција хапси а судије пуштају”.

Осећања траже радикализацију. Али и математика. Ево зашто и како.

Ако осудиш криминалца на максималну казну, то је 40 година пута 365 дана пута три оброка – не исплати се. Овако 1 метак једнако 1 евро, на велико и јефтиније. Чист ћар.

И електрична столица је добра, али много троши. То је за богате земље.

                                                                                              *

Хтео сам за крај да издвојим изјаву недеље, међутим конкуренција је таква да је потребан жири.

Да жири постоји гласао би овако: Саша Јанковић: „Пропагандна средства се лажно представљају...” – наин поинтс и Вук Јеремић: „Вучић нема храбрости за ТВ дуел” – тен поинтс!