Да ли ће Србија поново мењати кривични поступак

И лош закон је ипак закон, па се мора примењивати док је на снази, рекли су кривичари на Копаонику, када су расправљали о проблематичним решењима Законика о кривичном поступку (ЗКП). Најавили су могућност измена овог закона, који је већ пет година на удару критика стручне јавности, па чак и могућност доношења потпуно новог ЗКП-а.

– Законик о кривичном поступку је суштински заснован на погрешној концепцији, али обилује и конкретним правно-техничким грешкама. Кривичнопроцесна традиција је вид културног и правног идентитета, а наша традиција је да кривични суд има примарну доказну улогу на главном претресу и да утврђује истину. То је, међутим, већ неколико година у Србији потиснуто у историјску прошлост, јер је кривични поступак постао доказни двобој тужилаштва и одбране, док суд има пасивну улогу – подсетио је професор др Милан Шкулић, који води катедру „Право на слободу” у оквиру Копаоничке школе природног права.

Због великог одступања од досадашњег правног и културног идентитета у правном систему Србије, кривичари су се на Копаонику сложили са идејом да ЗКП треба да буде радикално измењен или да чак буде донесен потпуно нови ЗКП.

– Катедра је закључила да потпуно адверзијална конструкција главног претреса, која личи на оно што је главна расправа у парничном поступку, не одговара ономе што је дух и суштина кривичног поступка и да је посебно негативна по сиромашне окривљене, који су само формално равноправни са јавним тужиоцем, као државним органом, а да у пракси они имају веома подређен положај. Зато је потребно у предстојећој реформи кривичног поступка увести поново могућност да суд буде доказно знатно активнији на главном претресу – рекао је Шкулић, који је убрзо по окончању скупа на Копаонику изабран за судију Уставног суда.

У континенталној Европи, суд је суверени и неприкосновени „господар” доказног поступка.

Тужилачка истрага, која је у Србији уведена ЗКП-ом 2011. године, до сада је показала да није толико ефикасна као што је била судска истрага, коју су водиле истражне судије.

– Нови модел јавнотужилачке истраге, испољио је у пракси многобројне слабости, које су делом последица нерешених односа у вези са кадровским и техничким потенцијалом јавног тужилаштва, али су много више последица лошег решења сада важећег Законика о кривичном поступку, који је потребно што пре променити, са идејом да јавни тужилац, који је ипак једна странка у кривичном поступку, не може бити обична гола замена за некадашњег независног и непристрасног истражног судију – објашњава Шкулић.

Новим Закоником, реформатори су покушали остварење „немогуће мисије” – да истрага буде тужилачка, али да истовремено сви докази, које је јавни тужилац као несудски државни органи прикупио, могу да се путем читања записника о датим изјавама, користе на главном претресу, исто или слично као што је то чињено и са исказима који се дају истражном судији, када он у судској истрази испитује сведоке или вештаке.

– Тако нешто начелно није могуће, односно није оправдано, а потенцијално би се могло сматрати и кршењем права на правично суђење – напомиње наш саговорник.

Измене би требало да претрпе и одредбе о разлозима за одређивање притвора. Наиме, притвор је само једна од мера за обезбеђење присуства окривљеног и за несметано вођење кривичног поступка. По правилу, одређује се када постоји опасност од бекства, затим опасност од утицаја на сведоке и друге доказе и опасност да ће окривљени поново учинити кривично дело. Међутим, споран је четврти законски разлог за притвор, а то је – узнемиравање јавности.

Четврти разлог за притвор односи се на тежину кривичног дела и узнемирење грађана, али није адекватно формулисан у закону, па у пракси постаје такозвана каучук норма, која је веома растегљива.

– Некада у пракси имамо и бизарна објашњења, попут онога да је узнемирена светска јавност, што се своди често на претерано паушално и сувише лако одређивање притвора, само због дела које је предмет кривичног поступка. То је нека врста „повампирене” одредбе из времена социјалистичке Југославије – каже Шкулић.

И судије и адвокати и тужиоци слажу се да је право на слободу од огромног виталног значаја за сваку правну државу. То право је неопходно заштитити и у кривичном поступку, а само је у неким ситуацијама неопходно да се направе изузеци и да се одреди притвор.