Због рестрикција изградио хидроцентралу

Прањани – Мештани брдских села у таковском крају почетком шездесетих година прошлога века још су вечеравали при светлости петролејки. Ипак, два домаћинства су се користила Едисоновим изумом. Веселин Костић, мајстор разних заната из Горњих Бањана, пре равно 80 година, поставио је на витло своје поточаре на Дичини малу динамо-машину, па је у његовој кући горела сијалица и слушао се радио пре Другог светског рата. Миливоје Лазаревић из Брезне је, крајем педесетих година, поставио малу хидроцентралу испод своје куће, на Ђуровој реци, па су у његову кућу, тада, често свраћале комшије да виде „како то вода светли“.

Обе ове централице су се преселиле у успомену, али не и патуљаста хидроелектрана Мирослава Јањића из Прањана, настала крајем прошлог века; она и данас пали сијалице у кући и покреће електромотор његове стругаре.

– У пензију сам отишао као варилац у прањанском руднику магнезита „Брезак“, правио сам апарате за варење, резао грађу, бавио се лимаријом, возио комбајн и, све време, маштао да направим хидроцентралу. Јесте, Прањанци су добили струју међу првима, али чим је невреме, останемо у мраку. А било је и оних рестрикција. Е, одлучио сам да тако више не може – каже нам Мирослав, наглашавајући да је одлуку донео када му се једном, усред вечере, угасила сијалица над трпезом.

Сазвао је мобу и, за један дан, брана на Чемерници је била готова. Људи који су дошли да му помогну мислили су да хоће да направи воденицу, да меље кукуруз и пшеницу. Мирослав није хтео да им каже зашто преграђује речицу, плашећи се да ће му се смејати ако им открије шта је наумио. Онда доведе неког Миливоја испод Овчара који се у те ствари разумео, те заједнички поставе турбину и, у посебно озидану зградицу, остало што је потребно, развуку жице од централе до куће и – искључе „државну струју“. 

– Ама ни тај Миливоје није био баш вичан, па ме је струја „дрмала“ где год пипнем. Једном ме је тако опаучила да десет дана нисам долазио к себи, умало не погинух. Осим тога, кад год загрми, гром право у моју бандеру и ја опет останем без струје. То сам решио тако што сам жице са бандере преместио у земљу – открива Мирослав.

Када су за његову електрану чули у надлежној електродистрибуцији, послали су на Мирослављев праг „преговарачку делегацију” с понудом да га укључе у електросистем Србије. Мирослав је то глатко одбио, јер, како рече, „да сам хтео да имам посла са њима, не бих правио своју струју“. Уз то, тврди да је струја из његове централе квалитетна, да је напон стабилан и нема „намигивања“ сијалице...

Но, неће још дуго Мирослављева централа бити „чудо за приповедање“ у прањанском крају, каже нам Драган Браловић из Коштунића:

– Пензионисао сам се после деценија рада по нашим амбасадама и конзулатима. Сит сам велеградског живота, па сам одабрао чисто, помало дивље место крај речице Дичине. Сад ту живим и спремам се да саградим своју хидроцентралу. Биће већа, јача и модернија од Мирослављеве, али ће бити мање чудо, јер Мирослав се први сетио – обећава Браловић