Небрига угрожава грађане

Ниш – Две пресуде Општинског суда последњих месеци биле су у фокусу нишке јавности – једна је донета лане, по тужби оштећеног Нишлије, кога је ујео пас луталица, а другом, донетом недавно, обештећена је породица настрадалог разносача млека. Обе тужбе биле су против града Ниша, из чијег буџета су по изреченим пресудама већ исплаћене знатне суме новца.

Теодосије Стаменковић је имао 71 годину, када је 24. маја 2006. настрадао у строгом центру Ниша, у парку на Синђелићевом тргу. Он је деценијама свакога јутра из свог села Хум, на бициклу у две пуне канте, доносио свеже млеко својим сталним муштеријама. Фаталног дана, када је завршио разношење млека, Теодосије је из „Шећер мале” кренуо ка центру Ниша да купи нешто од неопходних ствари пре него што се врати у село. Прошао је кроз парк на Синђелићевом тргу, гурајући бицикл са празним кантама, и таман када је са парковске стазе излазио на тротоар Вождове улице, на њега се срушило велико дрво – црни јасен. Дрво се „из чистог мира” преполовило и један велики део пао на Теодосија и усмртио га.

Породица је тужила град, а на суду је пресуђено да син и кћерка настрадалог Теодосија добију на име душевног бола по 350.000 динара, а за трошкове сахране обештећени су са 99.500 динара – укупно 800.000 динара исплаћено је из градске касе породици погинулог млекаџије.

Поменутом Нишлији, кога је напао и изуједао пас луталица, из градске касе је исплаћено 300.000 динара. Како сазнајемо, у Општинском суду у Нишу има још тужби по истом основу, а потврђено нам је да је и породица дечака Игора Маџа, пореклом са Космета, који је погинуо у Нишу пошто је пао са зидина Тврђаве, покренула поступак за одштету.

Не спорећи одлуке суда када су у питању исплате обештећења, грађани Ниша се с правом питају зашто небригу појединих комуналних служби морају да плаћају порески обвезници, од чијих се прихода издвајају средства за буџет града. Јер, осим паса луталица и оронулих дрвореда, потенцијалну опасност представљају и бројне шахте, које су остале да зјапе након што су са њих покрадени поклопци, затим необезбеђена градилишта, улице раскопане због постављања инсталација... Зато се намеће логично питање: да ли су средства исплаћена на име одштета могла да буду „превентивно” уложена за сређивање дотрајалих дрвореда, или изградњу азила за псе луталице, или асфалтирање саобраћајница, на чијим ударним рупама страдају аутомобили?