Сава Сандић – посвећени мајстор скулптуре

Прошлог децембра преминуо је у 102. години наш истакнути и најстарији вајар Сава Сандић. Турбуленције, недаће и селидбе које су пратиле живот многих породица у Србији током Првог светског рата и касније обележиле су и биографију породице Сандић чији су потомци рано остали без родитеља. У егзистенцијалним тешкоћама није било много избора. Свакако, темељно школовање Саве Сандића припремило га је за будућу професију вајара у којој је и мануелност важна вештина. Борба за опстанак и живот од немила до недрага утемељили су његова основна животна начела – скромност, упорност, ведрина, посвећеност своме позиву. 

Од Пина Грасија, великог мајстора заната, учио је као шегрт у каменорезачкој радионици, а у Занатској школи предавао му је Михаило Петров. У Сандићевом уметничком формирању значајан је течај цртања код Петра Добровића и дугогодишње улоге помоћника и ученика у атељеу Томе Росандића. Скулптуру „Играли се коњи врани” испред Савезне скупштине, Росандићево дело из 1937, технички је реализовао Сандић, што је потврда мајсторства рада и вештине. Један од значајних датума у његовом животу је 1939. година када је уписао студије на Академији ликовних уметности, а десет година касније примљен је у Мајсторску радионицу Томе Росандића у којој остаје пет година.

Сва ова искуства интегрисана су у Сандићеву стваралачку личност и он 1950. завршава споменик палим борцима у Врднику, а 1952. у Жабљу. Његова естетска начела најближа су европској традицији фигуралне пластике, блиска и његовом учитељу Росандићу. Пут који је прешао формирао је Сандићево уверење да све настаје дуготрајним радом и крајњим савладавањем занатских вештина, а тек после тога таленат рађа уметничко дело. 

Сава Сандић (Фото: лична архива) 

То начело и реченица Исидоре Секулић „да у уметности нема истине до личне истине”, сачували су Сандићеве ослонце у хуманистичкој традицији класичне уметности фигуралних варијанти и њихових идеализација. Прву самосталну изложбу приредио је у Графичком колективу у Београду 1953, а дар и мајсторство очити у стилизованим формама везаним за природу и реалност обојио је личним сензибилитетом. 

О радости рада и потреби да идеје буду усаглашене са материјалом писала је похвале критика поводом поставке 1956. у истој београдској галерији. Била је то прва изложба уметнички израђеног накита у Београду после Другог светског рата, а тај догађај се дуго памтио, скоро све је рас/продато; Музеј примењених уметности купио је део за своју колекцију. Током деценија Сава Сандић је стварао стилизоване женске фигуре, мајка са дететом је честа тема благих поетских сензација, био је успешан и са портретима пријатеља и интелектуалаца, а радио је и рељефе, плакете, медаље. Дисциплина, студиозност, прецизност, фактографски детаљи, карактер форме и могућности материјала (дрво, камен, метал, бронза) очити су у његовим антропоморфним и зооморфним формама. 

Пронаћи мир, посветити се раду и сачувати своје естетске узусе блиске раном 20. веку, упркос променама на уметничкој сцени, Сандић је успео јер је био уверен у корист свога позива. Изградио је атеље и дом у улици Василија Гаћеше 6 на Сењаку и поделио живот са вајарком Миром Сандић (1924–2010). Природно, Сандић је тежио за властитим идентитетом, а његови идеали живели су између Росандићеве сенке и независне стваралачке позиције. Ретроспективу одржану 1979. у галерији београдског Дома ЈНА посветио је сећању на професора Росандића и 100. годишњици његовог рођења, јер се тог датума други нису сетили. 

Био је члан УЛУС-а, УЛУПУДС-а, групе „Самостални” и ФИДЕМа. Студиозна монографија Вере Јовановић (1990) добар је прилог проблематизовању доследног Сандићевог стваралаштва. У Народном музеју у Београду, коме је уметнички пар Сандић донирао велики број својих дела, али и значајне радове других уметника из њихове колекције, ова установа је 2015. године, пригодном изложбом, обележила 100. рођендан Саве Сандића. Сачувано достојанство – лично и професионално.