Коалиција зависи од Косова

Зашто владајућа коалиција не може да се договори о томе када ће се одржати председнички и локални избори, какав ће бити изборни закон за локалне изборе и ко ће бити заједнички кандидат (и да ли ће га уопште бити) на долазећим председничким изборима? Зато што можда за том коалицијом ускоро неће ни бити потребе. Све зависи од тога како ће се разрешити косовско питање.

Претпоставимо да се оно разреши неповољно за Владу Србије, односно да догађаји крајем године почну да се расплићу супротно званичној стратегији Владе по којој је цело Косово део Србије. Рецимо, привремена влада Косова прогласи независност коју потом признају САД и најважније земље у ЕУ. Ако буде дошло до самопроглашења независности и пропасти Владине стратегије, неко ће морати да буде оптужен за издају земље. За издајника ће бити одабрана Демократска странка.

Зашто би, уопште, неко морао да буде оптужен за издају? Зато што то Војиславу Коштуници омогућује да преживи пораз сопствене стратегије и остане премијер још неко време. У супротном, сам ДСС би ризиковао да буде оптужен за издају.

Како ће ово бити могуће? Тако што ће се у јавности деградирати све вредности за које се везује и залаже ДС. Припреме за примену тог механизма су у току већ неко време, а моментално су кулминирале изјавама челника ДСС-а о томе како НАТО прави своју државу на Косову, јер се према Ахтисаријевом плану (за који, иначе, ДСС тврди да је мртав) за НАТО не предвиђа цивилна контрола.

Изјаве о НАТО-у представљају само део стратегије обезвређивања политике која се у земљи води од пада Милошевића, а преко тога и политичких снага које се везују за ту политику. Када се заврши обезвређивање евроатлантских интеграција (које се највише везују за личност Бориса Тадића и ДС), неће проћи много времена а почеће и опште обезвређивање Европске уније и европских интеграција, које се опет највише везују за ДС. Припрема терена за то је већ почела изјавом једног интелектуалца (Шта ћемо у ЕУ ако нам узму Косово?) и потом се наставила кампањом у дневним и недељним таблоидима који су почели да постављају питање о смислу слободне трговине (Зашто купујемо хрватске и словеначке производе?), слободног протока капитала (Зашто пуштамо Хрвате и Словенце да купују наша предузећа?), па чак и слободног протока људи (Како Србе није срамота да иду у Хрватску на летовање?).

Тезу о томе како се ДС-у спрема улога жртвеног јагњета за пропаст стратегије Владе Србије могуће је доказати и из другог угла – тиме што ДСС упорно одбија да уђе у сукоб са радикалима и социјалистима, иако за то има све разлоге. На пример, ДСС непрекидно подсећа НАТО како је он на Косово дошао да штити српску заједницу. Ако је тако, да ли то значи да би ДСС више волео да НАТО буде под контролом албанских власти у Приштини и да онда њима упути молбу за употребу силе ако се буде поновио 17. март 2004. године? Можда је ДСС у међувремену променио мишљење и више не верује да је задатак НАТО-а да штити Србе. Ако је тако, зар не би онда ДСС требало да критикује СПС и СРС који су потписали Кумановски споразум којим је НАТО позван да војно окупира Косово 1999. године? Ако НАТО делује против интереса Срба на Косову, Влада Србије би требало да Кумановски споразум прогласи ништавим, а челнике ондашње владе оптужи за издају. То се, разуме се, неће десити. Јер циљ није водити кохерентну политику, већ избећи заоштравање односа са будућим коалиционим партнерима.

Ако догађаји заиста почну да се развијају у овом правцу, шта ДС може да уради против ове стратегије ДСС-а? Под постојећим околностима скоро ништа. ДСС има доминантну стратегију и скоро да не може да погреши. ДС ће вероватно бити успешно оптужен за издају, а на његово место у влади ући ће они који су 9. маја проглашени "патриотама, поштенима и који су Србију учили демократији".

Једини начин да ДС из доминиране пређе у доминантну стратегију јесте тај да ДСС направи трапав потез који је направио 9. маја када је изабрао Томислава Николића за председника Скупштине. Ненамеравана последица тог потеза била је мобилизација дела јавности која је учествовала у рушењу Милошевића, јер је тај потез перципиран као повратак старог режима на власт. Да су 10. маја одржани избори, странке које су срушиле Милошевића имале би више гласова од странака које су током деведесетих чиниле тај режим. С тим што би се овај пут на страни поражених нашао и ДСС Војислава Коштунице. ДС тада то није могао или није желео да разуме и прихватио је коалицију са ДСС-ом. Можда ће му се таква прилика указати још једном пре него што Коштуница позове радикале у коалицију. Да ли ће ДС тада бити храбар да препозна шансу и искористи је? Како сада ствари стоје, вероватно неће.