Koalicija zavisi od Kosova

Zašto vladajuća koalicija ne može da se dogovori o tome kada će se održati predsednički i lokalni izbori, kakav će biti izborni zakon za lokalne izbore i ko će biti zajednički kandidat (i da li će ga uopšte biti) na dolazećim predsedničkim izborima? Zato što možda za tom koalicijom uskoro neće ni biti potrebe. Sve zavisi od toga kako će se razrešiti kosovsko pitanje.

Pretpostavimo da se ono razreši nepovoljno za Vladu Srbije, odnosno da događaji krajem godine počnu da se raspliću suprotno zvaničnoj strategiji Vlade po kojoj je celo Kosovo deo Srbije. Recimo, privremena vlada Kosova proglasi nezavisnost koju potom priznaju SAD i najvažnije zemlje u EU. Ako bude došlo do samoproglašenja nezavisnosti i propasti Vladine strategije, neko će morati da bude optužen za izdaju zemlje. Za izdajnika će biti odabrana Demokratska stranka.

Zašto bi, uopšte, neko morao da bude optužen za izdaju? Zato što to Vojislavu Koštunici omogućuje da preživi poraz sopstvene strategije i ostane premijer još neko vreme. U suprotnom, sam DSS bi rizikovao da bude optužen za izdaju.

Kako će ovo biti moguće? Tako što će se u javnosti degradirati sve vrednosti za koje se vezuje i zalaže DS. Pripreme za primenu tog mehanizma su u toku već neko vreme, a momentalno su kulminirale izjavama čelnika DSS-a o tome kako NATO pravi svoju državu na Kosovu, jer se prema Ahtisarijevom planu (za koji, inače, DSS tvrdi da je mrtav) za NATO ne predviđa civilna kontrola.

Izjave o NATO-u predstavljaju samo deo strategije obezvređivanja politike koja se u zemlji vodi od pada Miloševića, a preko toga i političkih snaga koje se vezuju za tu politiku. Kada se završi obezvređivanje evroatlantskih integracija (koje se najviše vezuju za ličnost Borisa Tadića i DS), neće proći mnogo vremena a počeće i opšte obezvređivanje Evropske unije i evropskih integracija, koje se opet najviše vezuju za DS. Priprema terena za to je već počela izjavom jednog intelektualca (Šta ćemo u EU ako nam uzmu Kosovo?) i potom se nastavila kampanjom u dnevnim i nedeljnim tabloidima koji su počeli da postavljaju pitanje o smislu slobodne trgovine (Zašto kupujemo hrvatske i slovenačke proizvode?), slobodnog protoka kapitala (Zašto puštamo Hrvate i Slovence da kupuju naša preduzeća?), pa čak i slobodnog protoka ljudi (Kako Srbe nije sramota da idu u Hrvatsku na letovanje?).

Tezu o tome kako se DS-u sprema uloga žrtvenog jagnjeta za propast strategije Vlade Srbije moguće je dokazati i iz drugog ugla – time što DSS uporno odbija da uđe u sukob sa radikalima i socijalistima, iako za to ima sve razloge. Na primer, DSS neprekidno podseća NATO kako je on na Kosovo došao da štiti srpsku zajednicu. Ako je tako, da li to znači da bi DSS više voleo da NATO bude pod kontrolom albanskih vlasti u Prištini i da onda njima uputi molbu za upotrebu sile ako se bude ponovio 17. mart 2004. godine? Možda je DSS u međuvremenu promenio mišljenje i više ne veruje da je zadatak NATO-a da štiti Srbe. Ako je tako, zar ne bi onda DSS trebalo da kritikuje SPS i SRS koji su potpisali Kumanovski sporazum kojim je NATO pozvan da vojno okupira Kosovo 1999. godine? Ako NATO deluje protiv interesa Srba na Kosovu, Vlada Srbije bi trebalo da Kumanovski sporazum proglasi ništavim, a čelnike ondašnje vlade optuži za izdaju. To se, razume se, neće desiti. Jer cilj nije voditi koherentnu politiku, već izbeći zaoštravanje odnosa sa budućim koalicionim partnerima.

Ako događaji zaista počnu da se razvijaju u ovom pravcu, šta DS može da uradi protiv ove strategije DSS-a? Pod postojećim okolnostima skoro ništa. DSS ima dominantnu strategiju i skoro da ne može da pogreši. DS će verovatno biti uspešno optužen za izdaju, a na njegovo mesto u vladi ući će oni koji su 9. maja proglašeni "patriotama, poštenima i koji su Srbiju učili demokratiji".

Jedini način da DS iz dominirane pređe u dominantnu strategiju jeste taj da DSS napravi trapav potez koji je napravio 9. maja kada je izabrao Tomislava Nikolića za predsednika Skupštine. Nenameravana posledica tog poteza bila je mobilizacija dela javnosti koja je učestvovala u rušenju Miloševića, jer je taj potez percipiran kao povratak starog režima na vlast. Da su 10. maja održani izbori, stranke koje su srušile Miloševića imale bi više glasova od stranaka koje su tokom devedesetih činile taj režim. S tim što bi se ovaj put na strani poraženih našao i DSS Vojislava Koštunice. DS tada to nije mogao ili nije želeo da razume i prihvatio je koaliciju sa DSS-om. Možda će mu se takva prilika ukazati još jednom pre nego što Koštunica pozove radikale u koaliciju. Da li će DS tada biti hrabar da prepozna šansu i iskoristi je? Kako sada stvari stoje, verovatno neće.