Надежда спасава Железнице Србије

Деценијама живите у истом стану. Био је друштвени, стан предузећа, како се тада говорило. Стан фирме у којој су ваши родитељи радили, а онда су га као и десетине хиљада грађана откупили деведесетих година 20. века, а ви сте га наследили. И после више од 20 година, одједном – шок. Стан није ваш. Него исте те фирме којој је исплаћен у целости, а фирма је, као и стотине фирми у Србији, у озбиљним проблемима. Рачун фирме је у блокади и маса радника тужи је због неисплаћених а одрађених дневница, ноћног рада... Они с правом траже свој зарађени динар и преко суда, па на концу и извршитеља, који плене све што фирма има слободно и продају на добош. И ваш стан је пред запленом и таквом продајом. Грешком коју не можете да исправите.

Туђом или вашом?

„Железнице Србије” грцају у великим дуговима. Само у прошлој години радницима који су тужили „Железницу” отишло је милијарду и двеста милиона динара. Процена је да ће тај дуг „Железница” нарасти до чак три милијарде.

Радници су одлучни, ангажовали су извршитеље и кренули у потрагу за покретном и непокретном имовином, коју ће извршитељи продати на лицитацији. Сва имовина „Железница” која није у функцији отићи ће на добош ради измирења ових дугова. Ресторани, киосци, складишта, аутомобили, станови, рачунари, пословни простори... Све.

У тој потрази за имовином „Железница” извршитељ Ивана Букарица Биуковић пронашла је стан који се у Катастру води као власништво „Железница”. Та чињеница је довољан повод да „Железницама”, као извршном дужнику, упути Закључак којим се спроводи извршење продајом наведене непокретности ради намирења извршних поверилаца из продајне цене непокретности.

Стан 36 налази се на десетом спрату стамбено-пословне зграде у Булевару војводе Мишића 39/А. У њему живи Надежда Спасојевић, која је постала власник стана после смрти својих родитеља, као наследник њихове имовине након оставинског поступка.

Већина станова у поменутој згради у власништву је бивших радника „Железница” или њихових потомака. И отац Надежде Спасојевић Драгиша Ђорђевић, као радник „Железница”, добио је 1962. године стан у тој згради. После његове смрти супруга Видосава, Надеждина мајка, као и многи грађани Србије, у фебруару 1993. године откупљује стан. После мајчине смрти, у оставинском поступку пред Другим општинским судом у Београду, решењем од 19. 11. 1993. године, Надежда Спасојевић постаје власник стана својих родитеља.

По овој хронологији о законитом стицању имовине, Надежда Спасојевић се не разликује од хиљада грађана Србије. Али једна чињеница чини је интересантном у случају огромних дугова „Железница Србије”. Од више десетина станова у поменутој згради у којима живе радници или потомци радника „Железница”, само се Надеждин стан у Катастру води као власништво „Железница”. Тај нетачан податак учиниће Надежду Спасојевић посебном. Њој прети одузимање имовине, она ће остати без крова над главом, она ће бити жртва за спас „Железница”. Она је, ни крива ни дужна, одабрана да плати за јавашлук чиновника.

Залуд Надежда обија прагове, показује писмену изјаву „Железница” да стан није њихов већ њен, да је одавно купљен и плаћен. Залуд уговори, уплатнице, судска решења, државни печати... Сви докази које има, а има све, не могу да побију грешку неког чиновника у Катастру. Јавни извршитељи и параграфи су неумољиви – стан иде на добош. Раднике, загледане у своју немаштину, којима „Железнице” дугују, не занима ко ће да им плати дуг.

Можда овде има права, али где је правда?

Сви знају да стан није власништво „Железница Србије”, већ приватно власништво Надежде Спасојевић, али сви траже да Надежда плати дугове „Железница”, кешом или станом, небитно. Катастар је закон.

Али мало је један стан за спас „Железница Србије”.