Патина на сребрном јубилеју ЕУ

Европа се ове недеље скромно, без фанфара, подсетила да је пре 25 година потписан Уговор из Мастрихта, амбициозни пројекат коме је било намењено да постане камен темељац чврстих континенталних интеграција.

Четврт века касније, патина је прекрила сребрни јубилеј споразума који је дизајнирао архитектуру Европске уније. Испоставило се да уговор иза кога је стајало 12 лидера – међу њима немачки канцелар Хелмут Кол и француски председник Франсоа Митеран – није унапредио европско окупљање, није створио ефикасне институције, али је увођењем разорног неолибералног модела допринео кризама и растућем губитку поверења у ЕУ.

Други најважнији уговор у историји европских интеграција потписан је у холандском граду 7. фебруара 1992, чиме је од Европске економске заједнице (ЕЕЗ) настала Европска унија. Истовремено је ударен темељ јединственој монетарној унији створеној годину дана касније, када је уговор ступио на снагу.

Мастрихтом је предвиђена унија која почива на три стуба: први је уградио све дотле постојеће економске везе, а друга два су интеграцијама додале заједничку спољну и политику одбране, полицију и правосуђе, а дефинисани су и критеријуми економског и фискалног усклађивања.

Но, иста тела која су управљала једноставнијом ЕЕЗ наставила су да руководе знатно сложенијом унијом, што је онемогућило да се старе институције прилагоде много амбициознијој ЕУ и тиме да успоставе неопходан ауторитет.

Недостатак контроле додатно је компликовао евро. Када је уведен у промет почетком 2002, није било озбиљних институција које би обезбедиле неопходну политичку и финансијску усаглашеност коју је зона евра захтевала.

Идеја о уједињеној Европи одувек је била притиснута поделом на оне који желе чвршћу политичку унију и на оне друге којима је сасвим довољно груписање индивидуалних националних држава.

Кључна дилема, која је произвела многе данашње проблеме, није отклоњена: да ли је недостатак централног ауторитета увео ЕУ у кризу или су у праву они који јачају своје националне државе, суочавајући ЕУ са најдубљим кризом идентитета од њеног настанка?

Мастрихт је ипак на неки начин назначио будућност. Британија се већ првих дана определила да остане ван „социјалног поглавља” уговора које се тиче права радника – што је био први у серији каснијих сукоба са осталима у ЕУ. Он је кулминирао прошлог јуна на референдуму на коме су Британци решили да крену својим путем.

Они који су остали у ЕУ мораће да пронађу механизме који би оживотворили идеје пласиране пре 25 година: политичко јединство и просперитет за све чланице, јаке и слабе, северне и јужне, западне и источне.

Недостатак консензуса, толико пута утврђен на разне теме – од америчке инвазије Ирака преко начина решавања дужничке кризе у Грчкој до односа према мигрантима – кључни је разлог зашто Уговор из Мастрихта нису славили ни најпосвећенији Европејци. Анти-ЕУ политичари и даље га мрзе.

Уговор је потписиван само три године од рушења Берлинског зида, догађаја који је изменио политичку равнотежу у Европи и створио нове изазове који су захтевали политичку визију европске будућности. Истовремено, било је то време монетарних стресова и честих криза британске фунте, белгијског франка, холандског гулдена или италијанске лире.

Да ли је политичка унија била битна за настанак монетарне уније, како тврде једни, док се други све време питају шта политичка унија уопште значи. Уочи лансирања евра, немачки министар финансија Оскар Лафонтен поетично је говорио о визији уједињене Европе која ће бити остварена „поступним усаглашавањем животног стандарда, продубљивањем демократије и процватом истински европске културе”.

Тадашње дебате воде се и данас, али Европа изгледа светлосним годинама удаљена од Лафонтенове визије. Мастрихт је означио почетак транзиције од социјалдемократског ка неолибералном моделу, па је умногоме одговоран што је ЕУ данас суочена са разним негативним последицама глобализације, кризом евра, неравноправном расподелом и неједнаким шансама, кризом средње класе… Људи имају осећај да губе контролу над сопственим животима док владе не знају у којим правцима иду и за које вредности треба да се боре.

Да ли је салдо 25 година Мастрихта сувише мало интеграција? Вероватно јесте, јер се показало да заједничка монета није довољна да успешно координише – ако не и хармонизује – различите димензије националних политика.

Многи сматрају да би, уколико жели да преживи, ЕУ код грађана својих чланица морала да развије дубљи осећај заједничког европског идентитета. Водећи стратези и аналитичари имају на ту тему мноштво идеја, али показује се да националне владе нису спремне да се одрекну власти.

Како год, време великих корака је прошло. Европа мора поново да покуша да сопствене вредности повеже са стабилношћу, безбедношћу и социјалном правдом, која је, ваљда, сачувана у колективном ДНК. Оном пре Мастрихта.

Неће то бити лак задатак за 27 веома различитих чланица. Јефтини популисти су у налету широм континента, рушећи ЕУ као апотеозу модерне цивилизације. Предстоје избори у Холандији, Француској и Немачкој, па ће многе промене морати да сачекају, а они који сумњају у опстанак ЕУ питају се да ли ће промене уопште добити шансу.

У овој години слави се и шест деценија од Римског уговора, крунског документа којим је почело уједињавање Европе, али општем амбијенту више одговара реквијем једном сну који се на јави претвара у прави кошмар.