Дуалци – живи роботи
Видела жаба да се коњи поткивају па и она подигла ногу – каже народна пословица. Као што жаба нема ногу за коњску потковицу, тако ни српска привреда и школство немају основне претпоставке, у првом реду средства и кадрове, да се озбиљно позабаве проблемом иновираног стручног образовања младих и њиховог адекватног упошљавања у Србији.
Ето, после скоро заборављене „шуварице“, тог погубног школског експеримента, страни фактор, као и многе друге ствари, сада нам намеће дуално образовање као „најважнију тему за Србију у наредним годинама“. Откуд то да се за посету једног страног државног секретара, стручњака за дуално образовање, како пише наша штампа, заинтересују многи министри, Привредна комора па чак и Ректорат Универзитета у Београду? Не би требало да нас то изненађује кад нам, како неретко чујемо са високог државног нивоа, наше домаће мало шта ваља, па све треба мењати, овог пута и наше школство. Треба га, јел’те, „уподобити“ интересима и потребама страног капитала који „хрли“ у Србију да нас препороди.
Сада ћемо, као што нас је обавестио министар просвете, донети и закон о дуалном образовању, а на основу њега, још неусвојеног, већ је припремљен за ову годину, наравно с Привредном комором, и план уписа за следећу јесен. У ту сврху биће реорганизована и мрежа школа, што је, како каже министар, подржао и премијер. Само се питам где су ту и шта кажу наши просветари – учитељи и професори, и колико ће то да кошта осиромашене пореске обавезнике.
Надам се да нико разуман не оспорава потребу прилагођавања школског система и програма образовања потребама све интензивнијег развоја нових технологија и информатичког друштва и с тим у вези потребе за новим образовним профилима запослених. Међутим, намеће се овде друго питање: зашто тако важну област као што је школство и образовни систем „ломити преко колена“ и одлуке о томе доносити на брзину. Јер, зна се: што је брзо то је и кусо, или што написа познати правник В. Богишић: „Што се грбо роди време не исправи“.
Може се саградити нерентабилна фабрика са лоше инвестираним новцем, што се да надокнадити. Али, шта ћемо с хиљадама младих ако их погрешно усмеримо? Хоћемо ли, акцијом дуалног образовања „на о’рук“, из буџета ишколовати полуписмене „живе роботе“ да би их страни инвеститори имали „на тацни“ и плаћали две-три стотине евра из оних хиљада субвенционисаних? Да ли се неко запитао на ком општеобразовном, културном и васпитном нивоу остављамо те младе људе ако све подредимо том „дуализму“? Па наравно, најлакше је мењати свест човеку са ниским нивоом општег образовања, што нам иначе намеће страни фактор.
Јапан, до јуче друга, а сада трећа, најразвијенија економија света ради то другачије. Наравно, држава и привреда и у том сегменту сарађују, али свако ради свој део посла. Држава, која је неколико деценија после рата улагала у образовање и науку и до 30 одсто буџета, кроз државни и приватни систем школства обезбеђује привреди, која је скоро у потпуности у домаћем власништву, општеобразоване и стручно усмерене, понављам само стручно усмерене, младе кадрове. Даље специфично школовање и стручно усавршавање је брига и обавеза привредних субјеката, у зависности од њихових потреба и специфичности посла.
За успешне средњошколце и студенте, посебно завршних година школовања, и те како се интересују велике јапанске фирме, нуде им стипендије и повољне услове запослења. Даном пријема у радни однос млади дипломац се подвргава интензивном, нимало лаком, менталном и физичком дрилу – обуци за посао који ће обављати.
Био сам (као гост) присутан у ,,Сонију“ када је председник те компаније Акио Морита поздравио неколико стотина брижљиво одабраних свршених студената и средњошколаца првог дана после њиховог пријема у радни однос. Уз захвалност што су прихватили да своје стечено образовање понуде ,,Сонију“, Морита је рекао да су прошли захтеван образовни систем земље, али да им тек предстоји ништа мање тежак систем образовања у ,,Сонију“. И заиста, најмање годину, две, па и три, млади људи се подвргавају специфичним програмима обуке за послове које ће обављати, да би тек након тога били распоређени на одговарајуће радно место. Поред уско стручне обуке, многе фирме имају и програме психофизичких припрема.
Тако стручно и психофизички припремљени радник, коме у редовним интервалима следује унапређење уз даљу доквалификацију уз рад и доживотно запослење, „венчава“ се за фирму, а фирма постаје старатељ његове породице. Таквом бригом за радника и његову породицу фирма мотивише радника за што боље радне резултате. У таквом систему, мотивисан радник и задовољан потрошач су гаранција успешности фирме, а преко ње и државе. То је уосталом један од разлога зашто је Јапан за кратко време после Другог светског рата израстао као феникс из пепела и постао „економско чудо“. Није Србија Јапан нити су Срби Јапанци по много чему, али би у многим стварима, па и у тзв. дуалном образовању, од њих могли понешто да научимо. Има знања и успеха и изван „безалтернативног стратешког циља”.
Амбасадор у пензији
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


