Dualci – živi roboti

Videla žaba da se konji potkivaju pa i ona podigla nogu – kaže narodna poslovica. Kao što žaba nema nogu za konjsku potkovicu, tako ni srpska privreda i školstvo nemaju osnovne pretpostavke, u prvom redu sredstva i kadrove, da se ozbiljno pozabave problemom inoviranog stručnog obrazovanja mladih i njihovog adekvatnog upošljavanja u Srbiji.

Eto, posle skoro zaboravljene „šuvarice“, tog pogubnog školskog eksperimenta, strani faktor, kao i mnoge druge stvari, sada nam nameće dualno obrazovanje kao „najvažniju temu za Srbiju u narednim godinama“. Otkud to da se za posetu jednog stranog državnog sekretara, stručnjaka za dualno obrazovanje, kako piše naša štampa, zainteresuju mnogi ministri, Privredna komora pa čak i Rektorat Univerziteta u Beogradu? Ne bi trebalo da nas to iznenađuje kad nam, kako neretko čujemo sa visokog državnog nivoa, naše domaće malo šta valja, pa sve treba menjati, ovog puta i naše školstvo. Treba ga, jel’te, „upodobiti“ interesima i potrebama stranog kapitala koji „hrli“ u Srbiju da nas preporodi.

Sada ćemo, kao što nas je obavestio ministar prosvete, doneti i zakon o dualnom obrazovanju, a na osnovu njega, još neusvojenog, već je pripremljen za ovu godinu, naravno s Privrednom komorom, i plan upisa za sledeću jesen. U tu svrhu biće reorganizovana i mreža škola, što je, kako kaže ministar, podržao i premijer. Samo se pitam gde su tu i šta kažu naši prosvetari – učitelji i profesori, i koliko će to da košta osiromašene poreske obaveznike.

Nadam se da niko razuman ne osporava potrebu prilagođavanja školskog sistema i programa obrazovanja potrebama sve intenzivnijeg razvoja novih tehnologija i informatičkog društva i s tim u vezi potrebe za novim obrazovnim profilima zaposlenih. Međutim, nameće se ovde drugo pitanje: zašto tako važnu oblast kao što je školstvo i obrazovni sistem „lomiti preko kolena“ i odluke o tome donositi na brzinu. Jer, zna se: što je brzo to je i kuso, ili što napisa poznati pravnik V. Bogišić: „Što se grbo rodi vreme ne ispravi“.

Može se sagraditi nerentabilna fabrika sa loše investiranim novcem, što se da nadoknaditi. Ali, šta ćemo s hiljadama mladih ako ih pogrešno usmerimo? Hoćemo li, akcijom dualnog obrazovanja „na o’ruk“, iz budžeta iškolovati polupismene „žive robote“ da bi ih strani investitori imali „na tacni“ i plaćali dve-tri stotine evra iz onih hiljada subvencionisanih? Da li se neko zapitao na kom opšteobrazovnom, kulturnom i vaspitnom nivou ostavljamo te mlade ljude ako sve podredimo tom „dualizmu“? Pa naravno, najlakše je menjati svest čoveku sa niskim nivoom opšteg obrazovanja, što nam inače nameće strani faktor.

Japan, do juče druga, a sada treća, najrazvijenija ekonomija sveta radi to drugačije. Naravno, država i privreda i u tom segmentu sarađuju, ali svako radi svoj deo posla. Država, koja je nekoliko decenija posle rata ulagala u obrazovanje i nauku i do 30 odsto budžeta, kroz državni i privatni sistem školstva obezbeđuje privredi, koja je skoro u potpunosti u domaćem vlasništvu, opšteobrazovane i stručno usmerene, ponavljam samo stručno usmerene, mlade kadrove. Dalje specifično školovanje i stručno usavršavanje je briga i obaveza privrednih subjekata, u zavisnosti od njihovih potreba i specifičnosti posla.

Za uspešne srednjoškolce i studente, posebno završnih godina školovanja, i te kako se interesuju velike japanske firme, nude im stipendije i povoljne uslove zaposlenja. Danom prijema u radni odnos mladi diplomac se podvrgava intenzivnom, nimalo lakom, mentalnom i fizičkom drilu – obuci za posao koji će obavljati.

Bio sam (kao gost) prisutan u ,,Soniju“ kada je predsednik te kompanije Akio Morita pozdravio nekoliko stotina brižljivo odabranih svršenih studenata i srednjoškolaca prvog dana posle njihovog prijema u radni odnos. Uz zahvalnost što su prihvatili da svoje stečeno obrazovanje ponude ,,Soniju“, Morita je rekao da su prošli zahtevan obrazovni sistem zemlje, ali da im tek predstoji ništa manje težak sistem obrazovanja u ,,Soniju“. I zaista, najmanje godinu, dve, pa i tri, mladi ljudi se podvrgavaju specifičnim programima obuke za poslove koje će obavljati, da bi tek nakon toga bili raspoređeni na odgovarajuće radno mesto. Pored usko stručne obuke, mnoge firme imaju i programe psihofizičkih priprema.

Tako stručno i psihofizički pripremljeni radnik, kome u redovnim intervalima sleduje unapređenje uz dalju dokvalifikaciju uz rad i doživotno zaposlenje, „venčava“ se za firmu, a firma postaje staratelj njegove porodice. Takvom brigom za radnika i njegovu porodicu firma motiviše radnika za što bolje radne rezultate. U takvom sistemu, motivisan radnik i zadovoljan potrošač su garancija uspešnosti firme, a preko nje i države. To je uostalom jedan od razloga zašto je Japan za kratko vreme posle Drugog svetskog rata izrastao kao feniks iz pepela i postao „ekonomsko čudo“. Nije Srbija Japan niti su Srbi Japanci po mnogo čemu, ali bi u mnogim stvarima, pa i u tzv. dualnom obrazovanju, od njih mogli ponešto da naučimo. Ima znanja i uspeha i izvan „bezalternativnog strateškog cilja”.

Ambasador u penziji