Србија по броју логопеда на европском дну

На који начин, колико дуго и под којим условима логопеди могу да лече малишане са сметњама у вербалној и невербалној комуникацији, домаћим прописима није сасвим јасно регулисано. На ту чињеницу Удружење логопеда Србије (УЛС) упозорава већ 13 година. Недавно су од Министарства здравља и Народне скупштине поново затражили доношење закона о логопедској делатности јер, како кажу, Нацрт закона о здравственој  заштити, којим се делимично регулише и њихов рад, има доста пропуста.

Како објашњава Наташа Лабовић, председница Удружења логопеда Србије, тај нацрт не предвиђа да логопед мора проћи кроз једногодишњу праксу у државној установи и после ње положити стручни испит пре него што почне самостално да помаже деци, а тај услов постоји у садашњој законској регулативи.

– Упутили смо апел Министарству здравља да се то исправи. У супротном, дипломирани студенти Факултета за специјалну едукацију и рехабилитацију могли би одмах да лече децу, а на факултету немају довољно праксе да би то били у стању. Овај пропуст само је један од показатеља да је неопходно донети закон о логопедима – наглашава Наташа Лабовић, додајући да би постојање закона омогућило наше учлањење у Европску асоцијацију логопеда.

дружење је припремило нацрт закона и нуди држави стручну помоћ у стварању финалне верзије. Једна од ставки за коју се залажу јесте издавање лиценци логопедима, која би се обнављале на седам година. Такво решење, како каже, постоји у законодавствима европских земаља.

– И родитељи би били спокојнији ако знају да с њиховим дететом ради логопед с лиценцом. Основали бисмо струковну комору и етички суд, који би водили рачуна о лиценцирању – истакла је Лабовићева, која је логопед и специјалиста социјалне рехабилитације.

Наду да ће тринаестогодишње залагање за доношење закона уродити плодом, Удружењу логопеда Србије оснажио је допис који им је стигао ових дана из Народне скупштине. Одбор за здравље и породицу дао им је пуну подршку и обавестио их да ће иницијативу проследити Министарству здравља на разматрање.

Како каже Наташа Лабовић, закон би требало да прецизира протоколе и временске оквире логопедских терапија, односно колико се дуго третира одређени говорни поремећај.

– Сада нигде није прописано колико би у дому здравља и другим државним здравственим установама требало да траје третман, већ логопед сам то процењује, као и да ли ће га обављати групно, или са сваким малишаном појединачно – истиче Лабовић и упозорава да је у државном здравственом сектору све мање логопеда.

Иначе, на евиденцији Националне службе за запошљавање је око 1.100 логопеда. Поређења ради, у Хрватској и Словенији нема ниједног.

Према подацима УЛС-а, кода се саберу сви логопеди који раде у здравственом систему, систему образовања и систему социјалне заштите, произлази да у Србији на 20.000 становника долази један логопед. У Португалији, која је на дну лествице међу земљама ЕУ, та размера је 1: 15.845) Европски просек је један логопед на 8.000 становника. По овом параметру, најбоља је Белгија (један логопед на 2.567 грађана).

У општинама Књажевац, Бечеј, Трстеник, Бачка Паланка и Сопот у државном здравственом сектору не постоји ниједан логопед, тврде у УЛС-у. У многим општинама раде само при предшколским установама, што значи да до њих не могу да дођу деца која не похађају вртић.

– Ситуација  у Србији је је таква да ће адекватан третман добити само дете чији родитељи могу да плате приватне логопеде, а један третман у просеку кошта 1.500 динара. Такође је неопходно законом регулисати да приватну праксу може отворити само онај логопед који већ има пет година радног стажа у струци – нагласила је Лабовићева.

Непостојање закона ствара и проблем за заснивање приватне логопедске праксе, јер не постоји шифра делатности. Лабовићева објашњава да се њене колеге довијају како да оснују фирму.

– Иако је интернет препун реклама приватних логопедских центара, који изгледају суперорганизовано, стручно и луксузно, ни један законски то у ствари није. Већина логопедских центара у ствари је основана као удружење грађана, невладина организација, или под шифром „остало” и уз назнаку да им је основна сврха помоћ грађанима да превазиђу и развију сметње у комуникацији. Доношење закона би нам омогућило да нашу праксу назовемо правим именом – истакла је Лабовићева.

Европски малишани и по трипут недељно код логопеда

Поремећаје комуникације Светска здравствена организација класификује у групу менталних поремећаја. Уколико се на време не лече, утицаће на нормалан дечји развој, социјализацију, школовање...

– Немогуће је да смо ми једина држава у региону која не препознаје опасност од запостављања и занемаривања сметњи у раном развоју читавих генерација деце. Зато је неопходно додатно запошљавање логопеда, како би сваки малишан коме је то потребно једном, или два пута недељно добио логопедски третман. Европски стандард је два до три пута недељно – каже Наташа Лабовић, председница Удружења логопеда Србије.Антрфиле:

Статус здравствених сарадника

Осим иницијативе за доношење закона иза које стоји Удружење логопеда Србије, Министарству здравља обратили су се и логопеди, психолози и олигофренолози београдског Завода за психофизиолошке поремећаје и говорну патологију „Проф. др Цветко Брајовић”, једине установе те врте у Србији. Они траже да имају статус једнак као лекари опште праксе, а не да буду здравствени сарадници, као што су сада. Са здравственим радницима су били изједначени до 2001. када им је такав статус укинут. Свој захтев поткрепљују чињеницом да у Заводу пружају 80 одсто здравствених услуга и да чине 84 одсто укупног стручног кадра.