Треба ли Николић да иде у Сарајево

Питање из наслова се поставља јер је, недуго после званичног позива из трочланог Председништва БиХ за посету крајем фебруара, један од домаћина најавио обнову тужбе против Србије због агресије и геноцида. Права добродошлица, нема шта! Изетбеговић, који ју је упутио, наставио је поруком да од тужбе неће одустати, а да је „на Николићу да одлучи да ли ће доћи или неће“. С обзиром на каменовање Вучића у Сребреници и чињеницу да одавно познати виновници још нису у затвору, било би примереније да је Бакир поручио: „Нека Томо дође само ако сме!“.

Можда би зато уводно питање о не/одласку председника Србије у Сарајево требало пре свега и поставити са становишта безбедносног ризика, али је и сам циљ посете да се нормализују односи Београд–Сарајево, практично, не мање проблематичан.

Вишекратно поновљене иницијативе Београда да се успоставе добросуседски односи, с једне, и опетоване опструкције којим узвраћа Сарајево, с друге стране, већ су постале рутина. Упркос томе, премијер Вучић упорно одговара да неће одустати, јер не постоји алтернатива измирењу и сарадњи у региону. Наравно, то није спорно, али поставља се питање како нормализовати односе с неким ко то једнако упорно неће. Или бар зашто неће, да би се евентуално отклониле конкретне препреке.

Али назовимо ствари правим именом! Не ради се о нормализацији односа са БиХ, него само са Бошњацима који су испотполовична мањина у БиХ на фртаљ укупне територије БиХ. Смешно је, наиме, и говорити о нормализацији односа Србије са Српском, која представља безмало пола БиХ. Херцеговачки Хрвати на пола Федерације у послератном периоду нису били сметња нормализацији односа БиХ са Србијом. Дакле, може се говорити само о нормализацији односа Србије са пет кантона с бошњачком већином.

Шта се догађа на тој линији комуникације? Некрофилним увећавањем броја жртава бошњачка политика систематски одржава тензију. Бошњачки политички и верски званичници и даље оперишу са 300.000 побијених муслимана већ почетком рата, са 8.300 настрадалих у Сребреници и сл. упркос званично утврђеног вишеструко мањег броја жртава. Они такође не признају универзално прихваћено начело индивидуалне кривице за масовне злочине и траже колективну одговорност српског народа. Хашке пресуде свим највишим руководиоцима РС нису произвеле ефекат катарзе, како су прогнозирали мировњачки експерти. Штавише, Бошњаке је то само подстакло да дижу цену нормализације односа.

Неће, међутим, да туже Српску, која им је главна мета, јер би тиме и сами потврдили да рат 1992–1995. у БиХ није био агресија него грађански рат на верско-националној основи у коме су муслимани, Срби и Хрвати ратовали сви против сваког (муслимани и међусобно), и узајамно чинили злочине. Зато је дежурни кривац за агресију и геноцид постала Србија. А како се тужба пред Међународним судом правде изјаловила, дошли су на идеју, наравно не без спољних консултација, да Србију уцењују. Прихватиће нормализацију која је Србији неопходна за отварање нових поглавља, али под условом да дисциплинује Српску.

Одустајање РС од референдума о правосуђу на Вучићеву сугестију Додику да „још размисли“, ојачала је фикс-идеју Бошњака и западњака да РС функционише „на даљински” из Београда. Чињеница да је референдум о Дану Републике одржан супротно ставу Београда, срушио је такве илузије и Сарајева и Брисела. А Вучића растеретила од притисака да преузме бреме одговорности и за прекодринске сународнике.

Изетбеговићу не иде ни на другим релацијама. Ердоган је обуставио изливе бриге за Бошњаке. Трамп инсистира на борби против исламског тероризма. Хрвати у БиХ окренули су се против Бошњака. У временској изнудици Бакир је поновио проверено лош потез – тужба против Србије, и зарадио критике чак и Драгана Човића и Џонатана Мура. А у РС је произвео јединство власти и опозиције у солидарности према „матици“. Вучић је одговорио да тужба неће допринети побољшању односа и најавио изградњу нових путних праваца који ће повезати Србију и Бошњаке. Корисно јесте, а да ли ће побољшати односе?

Неће, али неће ни било шта само са ове стране. Суштина бошњачке опструкције сваке добросуседске иницијативе Београда је у томе што у Сарајеву сматрају да би нормализација односа бацила у воду капитал „велике и невине жртве српске агресије и геноцида“. На томе се већ две деценије заснива њихова национална стратегија и међународна подршка. Када је у своје време Сулејман Тихић упозорио да се „будућност бошњачког народа не може градити на идеологији жртве“, снашао га је медијски линч.

Ако ЕУ цени напоре једне стране без обзира на опструкцију друге, Србија је већ довољно учинила. Ако пак ЕУ нормализацију види као залагање само српске стране, онда се треба манути ћорава посла.

Оно што Изетбеговић никада неће отворено рећи, рекао је, ономад на џуми, имам највеће сарајевске џамије – Мудерис: „Нема помирења са Србијом наредних 100 година“. А Мудерис није само хоџа, него и пуковник и „златни љиљан“, функционер СДА и посланик.

Зашто би онда Николић уопште ишао код Изетбеговића, чак и да има гаранције да ће се, како би рекли у Сарајеву, „главе наносати“? Не би ли то било и самопонижавање Србије?

*Професор универзитета