Председник је све усамљенији

Након што је на првој самосталној прес конференцији средином ове недеље Доналд Трамп поново показао своју стару бољку и напао медије због тога што раде свој посао, исту грешку поновио је и јуче. Прозвао је на Твитеру поједине редакције, таргетирајући их као „непријатеље америчког народа”. Или је ово можда тек заглушујући ехо запаљивих изјава његовог моћног саветника Стивена Бенона, сиве еминенције под чијом паском функционише Бела кућа, а који је својевремено устврдио да су медији који не мазе Трампа у ствари „опозициона странка”. Тешко да у демократском уређењу каквим се Америка дичи може бити здравије појаве од опозиције, а демонизовање политичких противника или критички настројених новинара може се показати као дугорочно много злокобнији процес за ткиво америчког друштва од оптужби за председниково наводно шуровање с Путином.

ПРЕДСЕДНИК БЕЗ НАЈЈАЧЕГ ОРУЖЈА: Трамп је добио изборе на унутрашњим питањима, а не на спољнополитичким. Нагомилани бес и незадовољство, пре свега белачке радничке класе, садашњи председник је успешно каналисао против политичког естаблишмента, вешто се представивши као аутсајдер, милијардер који тобож појма нема како функционише систем који му је све дао. Што се бирача тиче, за сада се чини да их је изиграо. Кабинет који је напунио генералима и богаташима тешко да ће имати слуха за невоље „плавих оковратника” из индустријски запуштених предела Средњег запада. Извесно је да ни намигивање Волстриту, које ни Обами није било мрско, неће довести до праведније расподеле богатства. Земља је оптерећена све већом неједнакошћу, а како сада ствари стоје шачица богатих ће у Трамповој Америци постати још богатија, а средња класа све слабашнија.

Из неког разлога чинило се да ће Трамп унети неке промене у спољнополитички курс земље, али све су прилике да је и ту претио празном пушком. НАТО је „застарео”; доктрина Пекинга о „једној Кини” није уклесана на камену; Русија није непријатељ и са Москвом треба што пре наћи заједнички језик... Ово су само неке од бомбастичних изјава које је председник Трамп слао (углавном на Твитеру) задајући главобоље неистомишљеницима у Стејт департменту. Све најаве су једна за другом попадале као домине остављајући председника без најјачег оружја – његове непредвидивости. Иако је понешто од ове особине која га је водила кроз кампању задржао и у првим данима председниковања, он данас ипак делује беспомоћно. Помало налик на ону култну фотографију председника Кенедија где он стоји погнуте главе над столом у истом том Овалном кабинету док обавља „најусамљенији посао на свету”.

Распршена су и велика очекивања о некаквој новој Јалти, на којој ће бити окончан нерационални сукоб са Москвом и остала је тек Трампова порука да Руси „врате Крим”. Узалуд зато председник ових дана убеђује јавност да његов кабинет ради као „фино уштимовани механизам”. Узалуд глуми да не види какве скандале и гафове праве његови најближи сарадници, чинећи и њега све рањивијим.

ЧУДЕСНА СУДБИНА ГЕНЕРАЛА ФЛИНА: Још из времена уочи уласка у Белу кућу многи су с правом показивали прстом на пензионисаног генерала Мајкла Флина као човека који ће у великој мери одредити политику Трампове администрације. И заиста, постао је председников саветник за националну безбедност, човек од поверења и десна рука када су у питању одлуке од виталног значаја за нацију. Флин је међутим имао једну „ману”, „недостатак” који никако није могла да прогута доминантна политичка елита у Вашингтону. Наиме, генерал је са Москвом одржавао одвећ присне везе за укус вашингтонске елите. И не би ту било ништа спорно да се није испоставило да његова наклоност према Кремљу није била чисто „нематеријалне” природе. Показаће се да је генерал Мајкл Флин пре две године био гост на гала свечаности приређеној у част руске медијске мреже РТ (некадашња Раша тудеј) где је седео на почасном месту поред Владимира Путина (са друге стране руског председника седео је Емир Кустурица). Америчким истражитељима је засметало што је на тој свечаности Флин одржао плаћени говор, и то наравно врло афирмативан према Кремљу. Тачку на његову каријеру у Белој кући ипак су ставили „процурели” извештаји који су показали да је генерал са руским амбасадором у САД разговарао о могућностима за укидање санкција Москви, а да притом није обавестио надлежне. Да би се скандал испеглао његова глава је понуђена на послужавнику. Пардон, поднео је оставку.

БАЛКАНСКА ПРАВИЛА: Када сам пре неколико дана разговарао за Метјуом Палмером, првим човеком Стејт департмента за овај регион, настојао сам да за читаоце „Политике” добијем одговоре на питања о даљим плановима америчке администрације на Балкану. Суштина става Стејт департмента коју смо преточили и у наслов интервјуа била је да Америка остаје на Балкану. Ни говора о препуштању овог региона неком другом центру моћи или напрасном мењању успостављених узуса. Зашто то не изненађује? Позваћу се опет на господина Палмера који је без околишања истакао да политику САД одређују амерички интереси. Ти интереси су постојали и пре Трампа, а све су прилике да ће наставити да постоје и после њега. Зато помало гротескно звучи његов слоган „Америка на првом месту”, као да та парола (често неизговорена) није руководила глобалну политику свих администрација у Вашингтону после Другог светског рата.

Вреди на овом месту цитирати и детаљ са саслушања америчког министра одбране Џејмса Матиса у Сенату који доста речито говори о политици САД према овом делу Европе: „Косово представља пример онога што се дешава када се међународна заједница, предвођена Америком, посвети одбрани својих интереса и својих вредности.” Другим речима, за Вашингтон су Косово, а донекле и БиХ, успешна прича, модели на које се позивају као примере своје успешне спољне политике. Превише је Америка инвестирала у овај регион да би га се тек тако одрекла. Нарочито не без камате.