Свога дела господар

Одавно се код нас говори да у издаваштво треба увести ред и закон, третирати га као делатност од посебног друштвеног интереса, ослободити књигу, наравно не кич и шунд, разних приреза и пореза, помоћи колико је могуће издавачима да нормално обављају свој посао, обезбедити књизи што бржи пут до читалаца, дакле ништа што није неуобичајено у тзв. свету чији део и ми хоћемо да будемо. Ако се тако посматра, као уређивање ствари тамо где је често царовао јавашлук, па и криминал, Нацрт законског акта који је недавно сачинило Удружење издавача и књижара Војводине и упутило на најважније адресе у Републици треба поздравити.

Као што знамо, ни преостали стари тзв. друштвени издавачи (а има их мало), ни приватни који постоје годинама или тек основани, не схватају довољно озбиљно оно чиме се баве. Као и у многим другим областима ред вредности се обрнуо – многи издавачи мисле да постоје због писаца, уместо обрнуто – ствараоци су ти који стварају нове светове, а издавачи су тек обични, понављамо обични, преносиоци универзалних порука, који уз то сматрају да је сасвим нормално да писци за њих пишу без некадашњег хонорара. Кажемо некадашњег, јер се та реч готово изгубила из српског језика. Пишчев хонорар се најчешће своди на педесетак примерака књига које може да поклања својим пријатељима и критичарима, пошто многи издавачи ни критичаре не сматрају значајним делом културног живота. Читаоци су у данашњим сиротињским преживљавањима постали права мислена именица. Дакле, писцима остаје да се надају да ће их читати и вредновати тек неке друге генерације.

У том смислу, Нацрту који је предложило Пословно Удружење издавача и књижара Војводине, нема се шта замерити. Сем на једном предлогу. То је онај члан да појединац не може сам да објави своје дело, с потпуно непримереним поређењем – да „ако појединац не може сам да прави ауто и укључује га у јавни промет, зашто би то могло бити могуће са књигом!?”

Наша новинарка, коју смо цитирали, ставила је поводом ове изјаве и знак питања и знак узвика (што се иначе ретко чини), осећајући да ту нешто није у реду. Не да није у реду, већ је и атак на слободу стваралаштва. Не сумњајући у добре намере председника војвођанског Удружења, морамо ипак подсетити да се таквим предлогом на мала врата поново уводи цензура. Уосталом, да ли је могуће да класик српске књижевности Драгослав Михаиловић, који је своје најновије дело објавио као сопствено издање, вероватно, незадовољан односом издавача према њему, више то не би могао да уради, јер би за то можда законски одговарао? И не само Драгослав Михаиловић него и многи други аутори, па макар ми њихова дела сматрали за књижевно лоша.

Из историје знамо да није било таквих издања, европска књижевна сцена сасвим би другачије изгледала, нарочито бивша совјетска, а читаоци би били лишени многих дела, од Пастернака до Бродског. Сасвим случајно обојица су нобеловци, захваљујући тзв. самиздату („облик ’подземне’ издавачке делатности у СССР-у”, пише, између осталог, у Вујаклијином Лексикону).

Захваљујући самиздату, самосталном, приватном издању, руски класици пре су стизали до Нобеловог комитета за књижевност него до читалаца у својој земљи! Тиме не желимо да се тако нешто поново обнови, али књига је индивидуални производ, а не колективни, као поменути ауто. Са својим производом, насталим захваљујући дару или раду, писац може да ради шта хоће – да га објави, да га завешта будућим генерацијама у неком архиву, да тражи да његови рукописи буду спаљени, као Франц Кафка, или да их сам, пре објављивања, спали... Могућности су разне и дозвољене, јер никога не угрожавају. Оно што никако није дозвољено јесте писцу законски забрањивати да сам објави своје дело.