Кандидатура

Волео бих да ми они који су претходних дана по медијима стварали атмосферу „ратног“, или бар ванредног политичког стања објасне шта има „скандалозно“ у томе ако досадашњи председник државе изрази жељу да се поново кандидује за председника и ако очекује да га у томе подржи странка коју је он основао и довео на власт? Или ако тражи од свог „политичког сина“ да му, у случају сопствене кандидатуре „врати“ странку коју му је, преузимајући функцију председника, добровољно препустио?

Наравно, политички живот има своју динамику. Фер плеј се и у спорту све ређе помиње, а камоли у вртачама и брлогу балканске политике. Нигде, дакле, не пише да је до тога морало доћи, нити да је Вучић, чак и ако му је то некада обећао, морао да изађе у сусрет Николићевим очекивањима да – нешто попут Путина и Медведева – изврше „велику рокаду“ на месту председника и премијера.

Али свакако да у Николићевом захтеву, односно жељи, није било ничега што би заслуживало овакву медијску хајку и политички погром којем је био изложен. Треба само поређати наслове и изјаве које су СНС функционери, аналитичари и пратећа медијска братија ових неколико дана изрекли поводом саме најаве Николићеве кандидатуре („Нож у леђа Вучићу – Николић прешао на страну жутих бандита, странаца и тајкуна“, „Мишковић платио Томи да изда Вучића“, „Колико кошта образ?“, „Драгица наредила: Томо, иди на Вучића“ итд, итд.) и све ће бити јасно.

Да ли ико верује да је ишта од тога могло бити изречено, а поготово на такав начин бити објављено и истакнуто пласирано, а да није било одобрено и наручено с „највишег места“?

Да ли ико заиста верује како су Ивица Дачић, Палма и Карић „уценили“ Вучића, па он, јадан, ето, шта је могао друго него да се мимо своје воље кандидује за председника? Да ли ико од читалаца овог текста заиста може да поверује како би поменути тројац (Ивица – Палма – Богољуб) имао „срца“ да одбије љубазну молбу Александра Вучића да заједно с њим сложно подрже Николићеву кандидатуру? Или да би Вучићеви министри и потпредседници попут Стефановића, Зоране, Вучевића или Вулина у било ком филму могли да дођу код Вучића и кажу нешто у стилу: „А, не, шефе. Не долази у обзир. Ми нипошто нећемо да подржимо Тому, мораш се ти кандидовати или отказујемо послушност и рушимо ти владу“? Не, не, и наравно – не. Нико нормалан и иоле упућен у српске политичке прилике не може имати икакве илузије у вези са тим.

Ово је, дакле, била аутономна Вучићева воља и одлука. Евентуално, мало погурана и охрабрена након његовог сусрета с директором канцеларије за југоисточну Европу у Стејт департменту Метју Палмером. Само Вучић зна зашто је то урадио, и то након што је пре једва шест месеци – после још једних непотребних ванредних парламентарних избора – формирао владу уз патетично зарицање како му је „потребан пун мандат и четири године стабилности“. Али свакако то није учинио због тога што је, тобоже, био „уцењен од сарадника“, или забринут што Николић, наводно, „не може да победи у другом кругу“.

Наравно да је и Николић могао да победи, поготово уз искрену подршку Александра Вучића, своје матичне странке и њених сателита. А могао је још и више – да из премијеровог окружења није био годинама систематски торпедован и медијски развлачен на један понижавајући и увредљив начин. И то не само увредљив по њега лично, колико по функцију коју обавља и на коју није изабрао сам себе, већ је на њу дошао легитимно, гласовима изашлих и неизашлих (чувени „бели листићи“) на председничке изборе 2012. године.

Узгред речено, како је могуће да се нико од оних што су ових дана дефиловали медијском сценом није сетио или усудио да примети да би много основанија тема за евентуално скандализовање могло бити то што се Вучић ипак кандидује, без обзира на то што је најмање десет пута јавно изговорио како му то „не пада на памет“? Него су се сви згражавали и, тобоже, ишчуђавали што је то објавио председник – који је најмање исто толико пута већ изјавио да то жели и намерава.

Један део (опозиционе) политичке јавности радује се оваквом расплету, а други, пак, поручује како уопште не треба да нас се тиче „њихов“ породични обрачун и да ће се, већ по обичају, „они на крају договорити“. Али то је само део истине.

Ако легални председник државе може да прође оваквог топлог зеца само зато што се усудио да се кандидује мимо воље премијера, чему се онда ми остали имамо надати? Чему се имају надати прави опозициони кандидати? Чему се било ко има надати ако се нађе на путу воље, интереса или хира „великог вође“? И зато је ово што се последњих дана дешава с Николићем страшна и страшно важна по(р)ука, потпуно независно од тога како ће се ова СНС сапуница завршити и да ли ће се после бурне свађе „младенци“ на крају заиста договорити или неће. И страшно много говори о природи власти Александра Вучића.

И не, није ми заиста никаква утеха то што знам, односно што сам сигуран да ће управо они који му ових дана најгласније певају оде и мотају му се око ногу први забити нож у леђа када почне да пада и чим се за то укаже прилика.

Главни уредник часописа „Нова српска политичка мисао“, народни посланик