Меко замешено

Да ли је на полицама постало толико тесно да трговци не бирају средства како би привукли купце?

Пример „ленкиног хлеба “ показао је да ни медаље за квалитет нису поштеђене злоупотреба. Векна у оригиналу замешена са само три састојка – а на такмичењу српских пекара награђена за иновативност, једноставност и свежину – на путу до купаца изгубила је све осим медаље.

А она јој више реално и није припадала, будући да је произвођач променио рецептуру и додао јој десет пута више састојака.

Да би је, као векну, која се наводно на овај начин месила на дворцу Дунђерских, купци лакше приметили и изабрали, трговац је ипак окитио и медаљом „Пекаријаде 2016” користећи овакву декларацију као маркетиншко оружје и мамац за потрошаче.

Наши читаоци пажљиво читају „Политику”, али изгледа и декларације, јер је управо један од њих пријавио овај случај нашој редакцији, а „Политика” инспекцији.

За само седам дана проблем је решен. Награда мора да се скине са паковања, јер је рецептура промењена, кажу инспектори, док још већају о томе ко ће у уговору између произвођача, власника смесе и трговца извући најдебљи крај и платити казну.

Не улазећи у то да ли је посао „Политике” да са лупом по рафовима тражи преступнике, овај пример је показао да ако ништа друго Београду треба више од седам пољопривредних инспектора колико их је запослено управо на оваквим и сличним пословима. „ленкин хлеб” није усамљен пример.

Трговине су пуне „најбољих”, „најукуснијих”, „по мери купаца”, „врхунских”, „јединих правих”, „оригиналних” и сличних производа који се ките таквим ознакама, што их чини нелојалном конкуренцијом.

Јер, уколико уз оно „нај” на производу није истакнуто, када и где, на ком такмичењу, по којим истраживањима је неко освојио признање или проглашен најбољим, онда није реч о победницима, него о мешетарима који на овај начин купце доводе у заблуду.

Ако се толерише такво понашање, које је забрањено Правилником о декларисању хране, не чуди што нам је тржиште пуно и производа на којима се олако каче етикете, „без холестерола”, „без глутена”, „здраво” и „природно”, док су на полеђини амбалаже побројани силни адитиви, шећери, сирупи, појачивачи укуса.

А то је још опасније, пошто овакве информације ако нису прецизне могу да угрозе и здравље потрошача.

Зашто је то тако, упитао се свако ко је, рецимо преплатио неки производ, а онда сазнао да за исти новац није добио оно што је желео да купи? Или су нам прописи меко замешени или нема контроле или казне нису довољно убедљиве.

А требало би. Казна би била сигурно делотворна. Надлежни то дугују.

Ако не нама, потрошачима, онда макар свим оним добрим српским производима и произвођачима који су се и у земљи и у свету овенчали наградама и ред је да их покажу. Због себе и због купаца који су спремни да плате награђени квалитет, а не квалитет сакривен иза „награде”.