Напредовање у науци – дођи јуче!

Правилник о поступку начину и вредновања и квантитативном исказивању научноистраживачких резултата истраживача, који је донело министарство надлежно за науку, донекле подсећа на наведене речи Б. Шоа.

Овим правилником није решен ни један проблем у српској науци, а створено је барем двадесет три нова! Тачно толико несагласности са Уставом и законима је установио Институт за упоредно право у Иницијативи за оцену уставности и законитости коју је поднео Уставном суду оспоравајући наведени правилник.

У модерној јуриспруденцији, начело забране ретроактивности није само правни, већ цивилизацијски стандард.

Оспореним правилником баш то начело брутално je погажено. Суштински су промењени услови потребни за напредовање у односу на претходни правилник, а није уређен прелазни режим.

То у пракси доводи до случајева да они који су више година марљиво радили и испунили критеријуме за напредовање према претходном правилнику, сада не могу напредовати у звање за које су више година марљиво радили, јер су напрасно промењени услови.

Невероватно је да ником није пало на памет да предвиди прелазни режим за људе који су испунили критеријуме по претходном правилнику.

Сав њихов труд пада у воду, осим ако случајно нису „уболи“ нове услове. Као у оном вицу када купац на своју опаску продавцу да је цена робе коју су јуче испреговарали била повољнија, добије мангупски одговор: „Па, ти дођи јуче!“ Као да неко научницима цинично поручује: ко вам је крив када се поред науке нисте бавили неким егзактнијим стварима, нпр. гледањем у пасуљ?

Флагрантно кршење елементарних правних стандарда оличено је и у мањкавости приликом доношења правилника. Законом о научноистраживачкој делатности (члан 70. став 7) јасно је прописано да наведени акт доноси министар, али уз претходно мишљење Националног савета за науку и технолошки развој...

Има један мали проблем, тај Национални савет до скора није ни постојао. Сам акт је дакле формално незаконит.

Управо је, након побуне великог дела научне заједнице, ово био разлог због кога је сама Влада повукла конкурс о научним пројектима, с обзиром на то да је и он имао идентичну мањкавост. И то је заиста похвалан пример, када је политика послушала глас струке, па га ваља истаћи. Али и наставити истим путем.

Протагонисти који су ове акте бранили водећи се девизом да се „не треба закона држати као пијан плота“ нису више на водећим функцијама. Истим путем треба oтпратити и спорни правилник.

Нису занемарљиве ни остале противправности: дописивање нових услова правилником као подзаконским актом, мимо закона; самододељивање надлежности министарства, мимо закона; прописивање обавеза, мимо закона; задирање у радноправни статус подзаконским актом итд.

Оволико мањкавости показатељ су колико обзира према науци су имали они који су били задужени да о њој брину. Отуда и сатирична вест „Владе Канаде, Аустралије и Новог Зелaнда пожелеле српским првацима срећан полазак у школу“ не делује као сатира, већ као горка истина.

Моји пријатељи: Лука у Мајнхајму, Слоба у Лондону, Игор у Москви, Ана и Никола у Бостону... Неки од њих предају на најбољим светским универзитетима или раде на озбиљним пројектима. Неки су отишли због бољих услова, али део њих зато што овде нису добили елементарну шансу.

Хоћемо ли, и када неки млади научници, који стагнирају због овако промишљеног правилника, одлуче да оду, опет (са чуђењем!) кукати о одливу мозгова?!

Академска заједница Србије (Синдикат запослених у научноистраживачкој делатности Србије, Институт за српски језик САНУ, Балканолошки институт САНУ, Етнографски институт САНУ, Музиколошки институт САНУ, Институт за криминолошка и социолошка истраживања, Институт за новију историју Србије, Институт за политичке студије и Институт за међународну политику и привреду) подржала је иницијативу Института за упоредно право.

Не сумњам да неко ко је у стању да онакве омашке направи, мисли да све зна боље од других, па и од научне заједнице. Кажу да нико није тако сигуран као они који мало знају. Отуда им можда ни мишљење највиших научних институција сигурно не значи много.

Својим односом показали су да су незадовољни научницима у Србији. Ал’ да парафразирамо Кањоша Мацедоновића: Моја господо, бољи и виши пођоше бољијема и вишијема, а ми једва вас допадосмo!

Истраживач сарадник у Институту за упоредно право, председник Удружења за заштиту уставности и законитости