Добар сигнал с Дрине

Стара вест о новом покушају Електропривреде Србије да купи делове електропривреда Републике Српске и Црне Горе у садашњим узаврелим политичким односима, због намере члана Председништва Федерације Босне и Херцеговине Бакира Изетбеговића да пред Хашким судом правде покрене ревизију пресуде тог трибунала од пре непуних десет година – више је него добар сигнал с Дрине.

Колико је овај посао и економски исплатив за нашу земљу требало би да утврди комисија коју је формирала влада, на челу с министром привреде Гораном Кнежевићем, који каже да се увелико анализирају електроенергетски системи у суседним земљама.

– Циљ је да наша јавна предузећа оспособимо да буду профитабилна и конкурентна не само на тржишту Србије, јер они већ ту имају монопол, већ и на тржишту региона – објаснио је Кнежевић.

ЕПС, чији је газда и даље држава Србија, овакав какав је представља великог регионалног играча. Природно је да у комшилуку с електропривредама Републике Српске и Црне Горе успоставља не само купопродајне односе, већ и да се производно и технолошки повезују и ојачавају.

Упитан шта би ова трансакција значила за српску енергетску компанију, проф. др Слободан Ружић, бивши помоћник министра енергетике, поздравља ову идеју и поручује: „Камо среће да је више таквих”.

– Искрено бих волео да ЕПС буде јак као француски ЕДФ или немачки РВЕ и да му је главна брига како да се шири по региону. Али, на жалост није. Ово јавно предузеће и даље има вишак запослених, недостатак капитала, термоагрегате у просеку старе по 30 година – каже он.

С друге стране, чињеница је да ЕПС не може сам да изгради ниједан заменски капацитет, а камоли развојни. Кредит без гаранције државе не може да добије, тако да је мало вероватна куповина друге електропривреде, скептичан је Ружић.

Чињеница је и да земљама региона треба више струје, те би се спајањем с електропривредама РС и Црне Горе добио потпуно компатибилан систем како у смислу капацитета тако и сигурности снабдевања, каже Ружић, али опет поставља питање одакле новац.

Имаћемо новац, рекао је Александар Вучић пре две године када је такође најављивао ову могућност. Он је тада истакао да „ЕПС неће бити приватизован, већ ће покушати да купи електропривредна предузећа у Републици Српској и Црној Гори, или ће се можда, удружити са њима, уколико Српска за то искаже интерес”.

Тада је подсетио да је Србија купила 11 одсто електромреже Црне Горе и нагласио да има интереса да се прошири у региону. Вредност посла огледа се у томе што би ЕПС постао озбиљан играч у региону, објаснио је премијер.

Предуслов за ову трговину био је реорганизација ЕПС-а у сарадњи са ММФ-ом (што је у међувремену урађено), како би се оствариле уштеде и како би ЕПС могао да се ослони на сопствене приходе.

Како незванично сазнајемо, цео поступак не би ишао на тендер, иако се ради о јавним предузећима, већ би се владе две земље и треће Црне Горе о томе договориле на вишем нивоу.

Упућени у проблематику истичу да би удруживање електропривреда Србије и Републике Српске у већој мери убрзало изградњу три хидроелектране на средњој Дрини, снаге 320 мегавата. Вредност инвестиције је око 819 милиона евра. На овај начин, Србија која 70 одсто струје добија из угља, а 30 из хидропотенцијала могла би да рачуна на бољи енергетски микс. То јест више струје произведене из воде, али и реверзибилних хидроелектрана које би у случају мањка струје воду пропуштале кроз турбине у ниже резервоаре и тако производиле електричну енергију.

 Удруживање или преузимање електропривреда РС и ЦГ, уз домаћинско управљање, српској електропривреди донело би и добру зараду, јер би имала струје за извоз. Велики потенцијал има и Црна Гора због Пиве.

Разговор о пројекту средња Дрина, стар је десетак године. Још у време министровања Петра Шкундрића 2010. године разматрана је градња хидроелектрана, с тим што се није много урадило због нерешених имовинско-правних односа, али и различитих ставова Федерације БиХ и РС.

План је био да две електропривреде, Републике Српске и Србије, сарађују на изради техничке документације за изградњу хидроенергетских постројења на средњем току Дрине за шта је још тада усаглашен и потписан споразум у Београду.

У плану је било да се хидроелектране граде на три локације – Рогачица, Дубравица и Тегаре, укупне инсталисане снаге веће од 300 мегавата и годишњу производњу струје од 1.200 гигават-часова.

Иако од званичника ЕПС-а јуче нико није хтео да коментарише могућност куповине незванично сазнајемо, да преговори на ову тему одавно трају, али да је све на дугом штапу. Они не крију да их осим РС занима и тржиште струје Црне Горе.

Уколико се Србија одлучи за својинску трансформацију ЕПС-а, свеједно да ли кроз стратешко партнерство, или продајом мањинског дела акција или задржавањем свих сто одсто акција у свом власништву, његова вредност, а самим тим и његових делова, биће сигурно сразмерно већа, што значи да би ова трговина ЕПС добро дошла.