Душко Ковачевић ми је посебан узор

Љиљана Лашић, глумица и драматург, рођена је 17. децембра 1946. године у Крагујевцу, а у Београду је направила прве кораке и у кући и на сцени. У браку са Владиславом Лашићем, сценографом, има сина Ђорђа (46), архитекту, и од њега унуку Јовану (15). Пензију је, после 40 година глуме, стекла у Београдском драмском позоришту, а незапамћену популарност широм Југославије улогом Тине у чувеној ТВ серији „Позориште у кући”.

Како објашњавате Тину?

То мени никад није „опроштено”, а шта друго да играм са двадесетак година. Тај ментални образац који је створен о мени стално ме калупи упркос чињеници да сам играла у великим драмама, а и написала сам седам драма и две књиге стихова, а то неће бити крај мог писања. Моји планови за даљи рад тиме се не завршавају.

Шта данас гледате на ТВ?

Имам ТВ „тањир” у Београду, а и на Копаонику у нашој викендици, па имам могућност да гледам и оно што углавном не желим да гледам, јер има много ТВ канала чији програми су по много чему углавном склопљени без икаквих критеријума, па чак и без професионализма. Част ретким изузецима.

Које драме сте написали?

Посебне су „Слободне жене балканске”, „Јасмин на странпутици”, „Кућа без прозора”, „Кафана код заједно”... Али, „Слободне жене...” су одавно игране чак 300 пута, а ових дана ће им се придружити и „Јасмин на странпутици” са својих 300 гледања. То су рекорди за понос који у „Јасмину”, уз мене као глумицу, носе још двоје глумаца: Рада Ђуричин и Иван Босиљчић. Овај мој тим је, спортски речено, један од најбољих у Србији, па и много шире. И још нешто кад је о глуми реч. Ја сам у глуми Ивана Босиљчића одавно препознала великог глумца који је светски талентован, али и врло одговоран човек који, за наше представе, допутује из Москве у Београд и, кад одигра своју улогу, врати се у Русију.

Где се играју ваше представе?

У Београду смо домаћини у позоришту „Славија” или, понекад, и у „мојој кући”, у Београдском драмском, а повремено одлазимо и у позоришта широм Србије, па и, по позиву, у иностранство, чак и преко „баре”: у Канаду и Америку.

Да ли сте ви, по томе што радите, женски Душко Ковачевић?

Душко Ковачевић је један од наших најбољих драматурга свих времена, па је свако помињање мене уз њега за мене велика част, али и, морам рећи, велика обавеза да му се, по вредности текстова, што више приближим. Душко Ковачевић ми је посебан узор што најозбиљније ситуације саопштава смехом. А ја то преводим на „мој језик”: смеј се кад би плакати хтео или: хумор под вешалима.

Кад сте заволели своју писану реч?

Играјући по туђим нотама осетила сам шупљине у текстовима који у неким преломним деловима приче успављује публику. То ми је и онда, као младој глумици, сметало, а сад је то велика опомена за моје писање. Пишем драме које непрестано терају публику да прати представу. Трудим се да ми дијалог буде савршен, а кажу ми да у томе и успевам. Зато моје колеге радо играју у мојим представама, јер је текст писала глумица.

Који клише сте разбили?

У мојим драмама сви глумци имају подједнак задатак. Немам главних и споредних улога. Све су главне. То се, подразумева се, догађа и у мојој новој представи „Источни анђео” у коме игра госпођа Љиљана Стјепановић. Представа је писана за њу, јер има огроман таленат. Та представа се тренутно уходава. Она се игра у позоришту „Карт бланш”. То је ново позориште које се налази уз Карађорђев трг у Земуну и задовољава све потребе глумаца и публике. Ово је и знак да полако освајамо културне просторе у Београду.

Како живите?

У браку сам 52 године са човеком кога познајем од своје девете године. Заједно смо прошли детињство, младост и сад пролазимо старост. Прошли смо заједно и путеве и странпутице. Увек нам је био лепо због тога што имамо исте афинитете према животу, исти укус и исту филозофску мисао.

Живим од глуме. Од писања не могу ништа да зарадим. Водим свој мали животић – какав је такав је. Нисам ни презадовољна, а ни незадовољна.

Да ли сте задовољни собом?

Тотално сам незадовољна собом.

Шта све подразумева љубав?

Сад, пре свега, разумевање.

Које своје особине посебно поштујете?

Пре свега елементарно поштење. Не волим мување.

Како се борите са годинама?

Јован Дучић је говорио да је старост страшна. Ја се против година борим, искључиво, читањем.

Да ли сте верник?

Јесам. Ја сам један од оних верника који постављају питања и себи, а и теолозима. Хришћанску религију схватам као своју животну филозофију. Мене вера обавезује да будем добар човек.

Планирате ли шта?

Ништа у овим годинама сем да будем здрава. Плашим се немоћи, јер била сам хитра у говору, покрету, мислима...

Пише комерцијално, али никад естрадно

Како гледате на позориште данас?

Живимо у тешкој ситуацији за позориште. Са оволико јефтиних и вулгарних садржаја, са оволико певања, у којима имамо по три певача по глави становника, тешко је да нађете тему којом бисте задовољили критеријуме финог интелектуалца. Ја се борим против тога. У том смислу добила сам божанствену критику по којој – „Љиљана Лашић пише комерцијално, али никад естрадно”. Мислим да ми је то најбољи приказ који сам икада добила, јер по мени позоришта би требало да буду и забавна и едукативна, а бојим се да ће бити само забавна. Ја на то не пристајем.