Duško Kovačević mi je poseban uzor

Ljiljana Lašić, glumica i dramaturg, rođena je 17. decembra 1946. godine u Kragujevcu, a u Beogradu je napravila prve korake i u kući i na sceni. U braku sa Vladislavom Lašićem, scenografom, ima sina Đorđa (46), arhitektu, i od njega unuku Jovanu (15). Penziju je, posle 40 godina glume, stekla u Beogradskom dramskom pozorištu, a nezapamćenu popularnost širom Jugoslavije ulogom Tine u čuvenoj TV seriji „Pozorište u kući”.

Kako objašnjavate Tinu?

To meni nikad nije „oprošteno”, a šta drugo da igram sa dvadesetak godina. Taj mentalni obrazac koji je stvoren o meni stalno me kalupi uprkos činjenici da sam igrala u velikim dramama, a i napisala sam sedam drama i dve knjige stihova, a to neće biti kraj mog pisanja. Moji planovi za dalji rad time se ne završavaju.

Šta danas gledate na TV?

Imam TV „tanjir” u Beogradu, a i na Kopaoniku u našoj vikendici, pa imam mogućnost da gledam i ono što uglavnom ne želim da gledam, jer ima mnogo TV kanala čiji programi su po mnogo čemu uglavnom sklopljeni bez ikakvih kriterijuma, pa čak i bez profesionalizma. Čast retkim izuzecima.

Koje drame ste napisali?

Posebne su „Slobodne žene balkanske”, „Jasmin na stranputici”, „Kuća bez prozora”, „Kafana kod zajedno”... Ali, „Slobodne žene...” su odavno igrane čak 300 puta, a ovih dana će im se pridružiti i „Jasmin na stranputici” sa svojih 300 gledanja. To su rekordi za ponos koji u „Jasminu”, uz mene kao glumicu, nose još dvoje glumaca: Rada Đuričin i Ivan Bosiljčić. Ovaj moj tim je, sportski rečeno, jedan od najboljih u Srbiji, pa i mnogo šire. I još nešto kad je o glumi reč. Ja sam u glumi Ivana Bosiljčića odavno prepoznala velikog glumca koji je svetski talentovan, ali i vrlo odgovoran čovek koji, za naše predstave, doputuje iz Moskve u Beograd i, kad odigra svoju ulogu, vrati se u Rusiju.

Gde se igraju vaše predstave?

U Beogradu smo domaćini u pozorištu „Slavija” ili, ponekad, i u „mojoj kući”, u Beogradskom dramskom, a povremeno odlazimo i u pozorišta širom Srbije, pa i, po pozivu, u inostranstvo, čak i preko „bare”: u Kanadu i Ameriku.

Da li ste vi, po tome što radite, ženski Duško Kovačević?

Duško Kovačević je jedan od naših najboljih dramaturga svih vremena, pa je svako pominjanje mene uz njega za mene velika čast, ali i, moram reći, velika obaveza da mu se, po vrednosti tekstova, što više približim. Duško Kovačević mi je poseban uzor što najozbiljnije situacije saopštava smehom. A ja to prevodim na „moj jezik”: smej se kad bi plakati hteo ili: humor pod vešalima.

Kad ste zavoleli svoju pisanu reč?

Igrajući po tuđim notama osetila sam šupljine u tekstovima koji u nekim prelomnim delovima priče uspavljuje publiku. To mi je i onda, kao mladoj glumici, smetalo, a sad je to velika opomena za moje pisanje. Pišem drame koje neprestano teraju publiku da prati predstavu. Trudim se da mi dijalog bude savršen, a kažu mi da u tome i uspevam. Zato moje kolege rado igraju u mojim predstavama, jer je tekst pisala glumica.

Koji kliše ste razbili?

U mojim dramama svi glumci imaju podjednak zadatak. Nemam glavnih i sporednih uloga. Sve su glavne. To se, podrazumeva se, događa i u mojoj novoj predstavi „Istočni anđeo” u kome igra gospođa Ljiljana Stjepanović. Predstava je pisana za nju, jer ima ogroman talenat. Ta predstava se trenutno uhodava. Ona se igra u pozorištu „Kart blanš”. To je novo pozorište koje se nalazi uz Karađorđev trg u Zemunu i zadovoljava sve potrebe glumaca i publike. Ovo je i znak da polako osvajamo kulturne prostore u Beogradu.

Kako živite?

U braku sam 52 godine sa čovekom koga poznajem od svoje devete godine. Zajedno smo prošli detinjstvo, mladost i sad prolazimo starost. Prošli smo zajedno i puteve i stranputice. Uvek nam je bio lepo zbog toga što imamo iste afinitete prema životu, isti ukus i istu filozofsku misao.

Živim od glume. Od pisanja ne mogu ništa da zaradim. Vodim svoj mali životić – kakav je takav je. Nisam ni prezadovoljna, a ni nezadovoljna.

Da li ste zadovoljni sobom?

Totalno sam nezadovoljna sobom.

Šta sve podrazumeva ljubav?

Sad, pre svega, razumevanje.

Koje svoje osobine posebno poštujete?

Pre svega elementarno poštenje. Ne volim muvanje.

Kako se borite sa godinama?

Jovan Dučić je govorio da je starost strašna. Ja se protiv godina borim, isključivo, čitanjem.

Da li ste vernik?

Jesam. Ja sam jedan od onih vernika koji postavljaju pitanja i sebi, a i teolozima. Hrišćansku religiju shvatam kao svoju životnu filozofiju. Mene vera obavezuje da budem dobar čovek.

Planirate li šta?

Ništa u ovim godinama sem da budem zdrava. Plašim se nemoći, jer bila sam hitra u govoru, pokretu, mislima...

Piše komercijalno, ali nikad estradno

Kako gledate na pozorište danas?

Živimo u teškoj situaciji za pozorište. Sa ovoliko jeftinih i vulgarnih sadržaja, sa ovoliko pevanja, u kojima imamo po tri pevača po glavi stanovnika, teško je da nađete temu kojom biste zadovoljili kriterijume finog intelektualca. Ja se borim protiv toga. U tom smislu dobila sam božanstvenu kritiku po kojoj – „Ljiljana Lašić piše komercijalno, ali nikad estradno”. Mislim da mi je to najbolji prikaz koji sam ikada dobila, jer po meni pozorišta bi trebalo da budu i zabavna i edukativna, a bojim se da će biti samo zabavna. Ja na to ne pristajem.