Одани пријатељ Душко Радовић

Душан Радовић (1922–1984), каже Мирослав Максимовић, необичан је писац. Сличног нема међу значајним српским писцима из друге половине 20. века. Био је реформатор у књижевности. Реформатори су, чешће, несхваћени, него популарни, а Радовић је био и остао популаран, не повлађујући, никад и нигде, нижем укусу и очекивањима публике. Био је један од зачетника модерног израза у српској поезији после Другог светског рата, а истовремено и веома оштар критичар модерне поезије. По делу је био модерниста, а по схватањима конзервативац: у књижевности је ценио класичне особине – једноставност и разумљивост. Био је професионални писац – углавном је писао за плату и по наруџби – а нема ниједног тзв. слободног уметника који је толико тражио нова решења и измишљао нове облике израза, чак и жанрове. Писао је много, и стално, али никад није написао обимом велику књигу.

Српска књижевна задруга, у 108. „Колу”, као 725 књигу, објавила је „Изабране песме” Душана Радовића. Избор је начинио и предговор написао Мирослав Максимовић, један од највећих познавалаца дела Душана Радовића. Уз Максимовића, о Душану Радовићу говорио је и Матија Бећковић, а Радовићеве стихове казивали су Јована Стевић и Марко Тодоровић.

С Душаном Радовићем, испричао је Бећковић, упознао га је Милован Данојлић, пре пола века. Од тог првог дана, више се нису раздвајали. Бећковић не познаје оданијег пријатеља од Радовића. Он је, наглашава Бећковић, признати геније – непризнате књижевности, непризнати зачетник наше модерне поезије. Већ 33 године на оном је другом свету, а нема дана да га неко не цитира или се не упита шта би о томе рекао Душко. Писао је огласе, рекламе, куварице, најаве, траћећи свој велики дар. Није било крупније главе, на нижем положају. Није себе сматрао ни песником, ни уметником, није веровао у спонтану инспирацију, писао је по наруџбини. Није био човек књиге, веровао је да је књига превазиђена. Имао је старинску главу, али је користио нова технолошка достигнућа. Сигурно би се радовао, сматра Бећковић, када би видео своју књигу у „Колу”, на чијим корицама је Змајев знак. Радовић је Змај после Змаја.

Није се родио у Београду, у њега се доселио кад је имао шеснаест година, али је постао, и по темама и по духу, најбеоградскији, од свих наших писаца – и као такав, вели Максимовић, никада није добио главну (Октобарску) београдску награду. Први је српски писац који је разумео и умео да користи нове медије, волео их је и ценио више од књиге, али је у тој љубави више афирмисао књижевност, него медије: његови слушаоци и гледаоци нису ни знали да, у ствари, гутају пилуле модерне поезије.

Његова књижевна судбина почела је сасвим обично. Крај Другог светског рата дочекао је у војсци, а потом се демобилисао, да би могао да студира. Уписао је филозофски факултет. Није му пријао – „нити ми се допадала настава на факултету, нити сам био расположен да се много мучим” – па се запослио у једној београдској мензи као благајник. Тих мензи је тада било много, сељакао се из једне у другу, кокетујући још са факултетом. Био је очајан, осећао је стегу бесмисла свакодневног живота. То осећање познато је из биографија многих писаца, па је решење изласка из животне загушљивости нашао тамо где и они: „Тражећи спас, вратио сам се старој и стидљивој љубави – писању”. (Још као дечак писао је песмице, чак и објављивао.) Тако му је једна песма, игром случаја, променила живот.

На средини 20. века, неколико година после Другог светског рата, објављено је, у низу, пет књига нових песника, које су промениле српску поезију тог доба и битно утицале на њену слику у читавој другој половини тог века: „87 песама” (1952) и „Стуб сећања” (1953) Миодрага Павловића, „Песма тишине” (1952) Стевана Раичковића, „Кора” (1953) Васка Попе и „Поштована децо” (1954) Душана Радовића.

Душан Радовић је проглашен за зачетника модерне српске поезије за децу, и ту је остављен. Донекле је разумљиво зашто је то тако. Прво, наглашава Максимовић, Радовић је свој подухват започео на терену књижевности за децу, а сматра се, прећутно, да је она – споредни књижевни терен. Друго, он је био усамљеник, није наступао у модернистичкој екипи која има и критичаре и промоцију, тако да нико није ни приметио шта он ради. Треће, касније, када је већ био признат и цењен писац за децу, овај песник је постао и широко популаран међу одраслима, био је (нестандардни и невољни) забављач маса, а књижевна елита није расположена да такве схвата озбиљно. Тако да је то још једна необичност овог аутора, необичност његове књижевно-историјске судбине: истовремено је био и признат и слављен, а непризнат и прећуткиван.

Београде, добро јутро

На плавом тигању неба, сунце на око.

***

На Авали трепери телевизијски торањ као казаљка на ваги.

***

Ноћас је Месец био велики и здрав, као главица купуса. И јутрос се спустио у једну кацу, у горњем делу Земуна.

***

Док ми дремамо и зевамо, наше мајке, сестре и жене, везу, плету и штрикају нашу доколицу.

***

Хладно је. Биће нам потребне или рукавице или туђа рука.

(Из књиге „Београде, добро јутро”)