Odani prijatelj Duško Radović

Dušan Radović (1922–1984), kaže Miroslav Maksimović, neobičan je pisac. Sličnog nema među značajnim srpskim piscima iz druge polovine 20. veka. Bio je reformator u književnosti. Reformatori su, češće, neshvaćeni, nego popularni, a Radović je bio i ostao popularan, ne povlađujući, nikad i nigde, nižem ukusu i očekivanjima publike. Bio je jedan od začetnika modernog izraza u srpskoj poeziji posle Drugog svetskog rata, a istovremeno i veoma oštar kritičar moderne poezije. Po delu je bio modernista, a po shvatanjima konzervativac: u književnosti je cenio klasične osobine – jednostavnost i razumljivost. Bio je profesionalni pisac – uglavnom je pisao za platu i po narudžbi – a nema nijednog tzv. slobodnog umetnika koji je toliko tražio nova rešenja i izmišljao nove oblike izraza, čak i žanrove. Pisao je mnogo, i stalno, ali nikad nije napisao obimom veliku knjigu.

Srpska književna zadruga, u 108. „Kolu”, kao 725 knjigu, objavila je „Izabrane pesme” Dušana Radovića. Izbor je načinio i predgovor napisao Miroslav Maksimović, jedan od najvećih poznavalaca dela Dušana Radovića. Uz Maksimovića, o Dušanu Radoviću govorio je i Matija Bećković, a Radovićeve stihove kazivali su Jovana Stević i Marko Todorović.

S Dušanom Radovićem, ispričao je Bećković, upoznao ga je Milovan Danojlić, pre pola veka. Od tog prvog dana, više se nisu razdvajali. Bećković ne poznaje odanijeg prijatelja od Radovića. On je, naglašava Bećković, priznati genije – nepriznate književnosti, nepriznati začetnik naše moderne poezije. Već 33 godine na onom je drugom svetu, a nema dana da ga neko ne citira ili se ne upita šta bi o tome rekao Duško. Pisao je oglase, reklame, kuvarice, najave, traćeći svoj veliki dar. Nije bilo krupnije glave, na nižem položaju. Nije sebe smatrao ni pesnikom, ni umetnikom, nije verovao u spontanu inspiraciju, pisao je po narudžbini. Nije bio čovek knjige, verovao je da je knjiga prevaziđena. Imao je starinsku glavu, ali je koristio nova tehnološka dostignuća. Sigurno bi se radovao, smatra Bećković, kada bi video svoju knjigu u „Kolu”, na čijim koricama je Zmajev znak. Radović je Zmaj posle Zmaja.

Nije se rodio u Beogradu, u njega se doselio kad je imao šesnaest godina, ali je postao, i po temama i po duhu, najbeogradskiji, od svih naših pisaca – i kao takav, veli Maksimović, nikada nije dobio glavnu (Oktobarsku) beogradsku nagradu. Prvi je srpski pisac koji je razumeo i umeo da koristi nove medije, voleo ih je i cenio više od knjige, ali je u toj ljubavi više afirmisao književnost, nego medije: njegovi slušaoci i gledaoci nisu ni znali da, u stvari, gutaju pilule moderne poezije.

Njegova književna sudbina počela je sasvim obično. Kraj Drugog svetskog rata dočekao je u vojsci, a potom se demobilisao, da bi mogao da studira. Upisao je filozofski fakultet. Nije mu prijao – „niti mi se dopadala nastava na fakultetu, niti sam bio raspoložen da se mnogo mučim” – pa se zaposlio u jednoj beogradskoj menzi kao blagajnik. Tih menzi je tada bilo mnogo, seljakao se iz jedne u drugu, koketujući još sa fakultetom. Bio je očajan, osećao je stegu besmisla svakodnevnog života. To osećanje poznato je iz biografija mnogih pisaca, pa je rešenje izlaska iz životne zagušljivosti našao tamo gde i oni: „Tražeći spas, vratio sam se staroj i stidljivoj ljubavi – pisanju”. (Još kao dečak pisao je pesmice, čak i objavljivao.) Tako mu je jedna pesma, igrom slučaja, promenila život.

Na sredini 20. veka, nekoliko godina posle Drugog svetskog rata, objavljeno je, u nizu, pet knjiga novih pesnika, koje su promenile srpsku poeziju tog doba i bitno uticale na njenu sliku u čitavoj drugoj polovini tog veka: „87 pesama” (1952) i „Stub sećanja” (1953) Miodraga Pavlovića, „Pesma tišine” (1952) Stevana Raičkovića, „Kora” (1953) Vaska Pope i „Poštovana deco” (1954) Dušana Radovića.

Dušan Radović je proglašen za začetnika moderne srpske poezije za decu, i tu je ostavljen. Donekle je razumljivo zašto je to tako. Prvo, naglašava Maksimović, Radović je svoj poduhvat započeo na terenu književnosti za decu, a smatra se, prećutno, da je ona – sporedni književni teren. Drugo, on je bio usamljenik, nije nastupao u modernističkoj ekipi koja ima i kritičare i promociju, tako da niko nije ni primetio šta on radi. Treće, kasnije, kada je već bio priznat i cenjen pisac za decu, ovaj pesnik je postao i široko popularan među odraslima, bio je (nestandardni i nevoljni) zabavljač masa, a književna elita nije raspoložena da takve shvata ozbiljno. Tako da je to još jedna neobičnost ovog autora, neobičnost njegove književno-istorijske sudbine: istovremeno je bio i priznat i slavljen, a nepriznat i prećutkivan.

Beograde, dobro jutro

Na plavom tiganju neba, sunce na oko.

***

Na Avali treperi televizijski toranj kao kazaljka na vagi.

***

Noćas je Mesec bio veliki i zdrav, kao glavica kupusa. I jutros se spustio u jednu kacu, u gornjem delu Zemuna.

***

Dok mi dremamo i zevamo, naše majke, sestre i žene, vezu, pletu i štrikaju našu dokolicu.

***

Hladno je. Biće nam potrebne ili rukavice ili tuđa ruka.

(Iz knjige „Beograde, dobro jutro”)