Вредност станова само код порезника расте

Цена квадратног метра стана зграде на Врачару из 1936. године пада агентима за некретнине и стручњацима из катастра, само порезницима расте, заједно са притиском грађана, којима није јасно зашто морају да плаћају све већи порез за домове у чијем окружењу не ниче ништа толико драгоцено да би комшилуку подигло вредност.

Објашњење можда нуди једна коинциденција. Висина пореза на имовину, који је приход локалних самоуправа, скаче откако су њима, због промене прописа, смањени други извори финансирања.

Просечну вредност врачарског квадрата, један од елемената за обрачун пореза на имовину, од 2014. до данас порезници су увећали за 22 процента. Пре три године, квадрат тог стана у првој београдској зони проценили су на 145.000 динара, а ове на 178.220 динара, званични су подаци са сајта београдског Секретаријата за јавне приходе.

Друга државна институција, Републички геодетски завод, има другачију рачуницу о вредности коришћених станова у тој истој зони, којој припадају и делови општина Нови Београд и Вождовац. Према РГЗ-у, просечна цена квадрата стана прошле године у тим крајевима престонице била је нижа за 50 евра него 2014. Порезници нас, међутим, убеђују како је иста „роба” у том периоду поскупела за 200 евра.

У Новом Саду просечна вредност квадрата стана је 850 евра и није се мењала од 2014, слично је и у Лесковцу, док је у Јагодини порасла за 50 евра, подаци су РГЗ-а.   

Унакрсним чешљањем статистичких података уочљив је још један економски апсурд. Вредност станова ове године скочила је у 13 београдских зона за око пет одсто. Од Правног факултета, у центру, све до периферијске, махом пољопривредне Гроцке изузетак је само један. Квадрат је појефтинио, додуше за симболичних 800 динара, једино у – екстразони становања, која обухвата Дедиње и дипломатско насеље на Чукарици. Неочекивано, јер не само што су порезничке књиге досад регистровале тренд раста за ту зону, него се и у било којој другој светској метрополи живот на врхунским локацијама најпапреније плаћа. Али, Београђани из елитних делова града још ће и уштедети макар сићу на име пореза на имовину, за разлику од осталих суграђана, којима ће стићи нови рачуни са увећаним износима – ако је за утеху, максимално до два одсто, како је аминовала Скупштина Београда пре четири месеца.

Метод којим порезници долазе до овако збуњујућих података није прошао без контроверзи. Он је промењен пре три године, откад се вредност квадратног метра утврђује на основу цена из најмање три купопродајна уговора добијена од јавних бележника за зону за коју се обрачунава просек. Разлог из којег цена квадрата константно расте јесте то што „промет нових комплекса зграда са бројним становима и гаражама и ценама које су значајно изнад просека утиче на тренд раста просечних цена станова”, кажу у писаним одговорима из београдског Секретаријата за јавне приходе.

Овакво објашњење за Каћу Лазаревић, лиценцираног агента за некретнине, не пије воду. Да би вредност била што приближнија реалном стању на тржишту треба узети све купопродајне уговоре у једној зони, а не, каже она, три најскупља, чему обично прибегавају порезници.

– Примењују лош метод и зато држава мора да реформише порески систем. Проблем у Београду је и зонирање, које је изазвало негодовање јавности, али још није промењено. Тако смо дошли до парадокса да се у истој зони нађе уџерица са септичком јамом у Мутаповој улици на Врачару и нови стан поред храма Светог Саве. Квадрат куће је 900 евра, а стана 3.500 евра. Цена новоградње не може бити меродавна јер квадрат стана у модерном комплексу у Новом Београду од 2.000 евра не осликава просечну цену у том делу града од 900 до 1.300 евра. Зато више верујем РГЗ-у у чијој бази је тај квадрат 1.150 евра – изричита је Лазаревићева.

Да цена новоградње – али само ње – расте, не доводи у питање ни Дамир Борић, председник Групације у промету непокретности Привредне коморе Србије. То потврђује и Републички завод за статистику. Од 2013. закључно са првом половином 2016. године, просечна цена квадрата новоградње скаче у Београду, Нишу и у Новом Саду. У престоници са 164.532 динара на 185.605, у главном граду северне српске покрајине поскупела је са 104.596 на 122.641 док је у највећем центру југа са 77.965 динара скочила на 84.124.

– Нове некретнине се углавном купују из кредита и зато су банке прошле године пласирале 40 одсто више таквих позајмица него 2015. Али, њих може да приушти мали проценат људи, они чија плата није 400 или 500 евра. Ипак, власници неквалитетних половних некретнина у близини луксузних комплекса држе високе цене, а слично се понашају и порезници. То само уноси конфузију – каже Борић.                 

Лазаревићева верује да су процене порезника смишљено нереалне зато што поскупљење квадрата, односно пореске основице, значи и већи приход од тог намета у буџетима градова и општина. Другим речима, најлакше је рупе у касама локалних самоуправа крпити повећањем овог изворног прихода.

Јесте да је подизање пореза непопуларна мера, због чега је у изборној 2012.  влада прописала да се његова висина не сме променити у односу на претходну годину, када је увећање такође било ограничено на максимално 60 одсто. Београд је потом ту забрану продужио за још годину дана. Али, онда се за главу ухватио 2014, када је остао без око седам милијарди динара, колико му је доносила накнада за коришћење грађевинског земљишта, која је тада укинута у целој држави. Престоничка управа је тада дозволила увећање од највише 80 одсто, док је оно у другим градовима у Србији ишло и до 125 процената. Од пореза на имовину којем је пре три године припојена накнада за коришћење грађевинског земљишта београдски буџет је 2014. приходовао 13,27 милијарди динара, годину касније 15,47 и готово исто толико лани, тврде у Секретаријату за јавну управу.