Изборна кампања против демократије

Они који се баве политиком морају да буду спремни на свакакве, па и грубе дуеле, јер не мисли свако да сте толико велики као што ви мислите о себи, али у борби за власт, као и у рату, требало би да се уважавају неке конвенције.

Креће кампања за председничке изборе, а ако се по јутру дан познаје од ферплеја ништа. Арсенал је попуњен личним увредама, фабрикованим лажима, примитивним алузијама, дисквалификацијама, поругама, блаћењима, насилно прекинутим скуповима, отказаним концертима, богами и батинама.

Прљава кампања наговештава да ће Србија поново пропустити прилику да изграђује сопствену политичку зрелост. Ако је за утеху, нисмо по томе изузетак. Далеко од тога.

Глобална реторика мржње је на најгорем нивоу од тридесетих година прошлог века, констатовао је недавно Амнести интернешнел. У годишњем извештају за 169 земаља ова организација за заштиту људских права наводи да су „политичари напали начела људског достојанства и једнакости желећи да буду изабрани”.

Пратили смо кампању у САД која никако не доличи земљи која себе назива „лидером слободног света”. Посматрамо предизборно захуктавање у Немачкој које ће, настави ли се са ниским ударцима, оставити ожиљке на политичком лицу прве силе Европске уније.

Губи се витештво које је красило сударе политичких титана. Лилипутанци нуде кафанске туче.

Када је тако у државама које иза себе имају векове либералне традиције, не чуди како је у земљи која није изашла из демократског пубертета. Овдашњи предизборни окршаји попримају гротескне димензије.

Опозиција иде на изборе покушавајући да капиталише на потмулом социјалном незадовољству земље у којој је „економски развој толико брз да голим оком не може да се види”, како рече један афористичар. Гађа власт која се потемкиновски бори против корупције, а све чини да се не успостави правна држава. Намерава да профитира на гласном негодовању због ауторитарне власти која октроише слободе неспремна да изгради институције демократског система.

Има ту много материјала за озбиљну предизборну утакмицу, за лансирање разних вербалних пројектила, али уверен сам да власт у креирању атмосфере има већу одговорност од опозиције. Власт је, зарад политичке цивилизованости, дужна да буде пристојнија, обазривија и учтивија од опозиције која по природи ствари може да буде разузданија, наравно у оквирима политичке коректности.

На основу свега што се досад чуло, закључио бих, без навијања, да власт потпуно заборавља да је обавезна да пружи васпитни допринос демократији. Александар Вучић тврдио је до јуче да није у кампањи и трудио се да делује „умивено”, али шта значи када за своје ривале из проевропске опозиције каже да су „уживали у рушењу будућности Србије”? Шта значи када за противкандидате, без помињања имена али лако препознатљиве, каже да су „најгори преваранти и лопуже”.

Вучић је несумњиво најпопуларнији политичар у Србији, наруку му иду и поменута дешавања по свету која симболише налет јевтиног десног популизма, али не постоји тај жар борбе који може да оправда увредљиве квалификативе. Нису противкандидати „најгори преваранти и лопуже” већ само – политички ривали.

Лидер СНС-а је најодговорнији. Зато је и лидер. Зато је премијер. Управо због тога је више него опасно по политичко здравље читаве земље када он даје тон будућој кампањи, када поставља отровне тезе које ће његови верни страначки следбеници и медијски вагабунди примитивно разрађивати.

Оном таблоидном дезинформеру довољно је да му неко само нешто дошапне, па да насловима отвори фекалну хаубичку ватру на све који „играју покер у Вучићеву главу!”. Недозрела демократија се хистерично претвара у циркус у коме најпрљавији трикови добијају највише плаћених аплауза ружичасте ТВ.

Омиљене мете су Саша Јанковић и Вук Јеремић.

Први узима гласове Србије „у кругу двојке” које Вучић никако није успео да придобије. Неко време се трудио, а онда је одустао и једноставно их прогласио за „мрзитеље”. Остављам Вучићу да одговори на питање како то да тај политички корпус подржава његове евроинтеграције и бриселско преговарање, а ни по коју цену не жели да му поклони глас?

Другог Вучић никада није мирисао. Ни као радикал, чији вокабулар сада враћа на сцену, ни касније када је уз помоћ демократа и Запада стварао напредњаке. Јеремић му је сувише „белосветски”, а како је истовремено и довољно „српски” чини се опасан. Посебно уколико намерава да оснује странку која би заузела место на политичком центру којим лидер СНС жели сам да господари.

Ривали се тако претварају у непријатеље који Вучићу прете да помрсе славље победе у првом кругу, што је сасвим могуће.

Јанковића називају „шибицарем и преварантом”, „политичким торбаром”, „лажним заштитником”. Кад затреба, гађају га из пиштоља повезаног са давнашњим самоубиством о коме је суд рекао шта има да каже. Министар унутрашњи увредљиво га назива „човеком без образа” који „скандалозно лаже”. Пакују му да га Хрвати бране!

Јеремића, кога су на једвите јаде подржали када се кандидовао за генералног секретара УН, увлаче у аферу двојице гардиста. Пакују му да брани Хашима Тачија. „НАТО Вук се шлихтао Хилари”, грми онај таблоид потцењујући елементарно памћење: шта би са Вучићевом посетом Фондацији Клинтонових?

Отужне предизборне радње сведене су на репертоар личних увреда, на „убиство карактера”. Лидер Двери редовно се представља као „онај који туче жене”. Где су политички аргументи, оспоравање платформи? Нуђење бољих и ефикаснијих решења? Где је правна држава која треба да обезбеди фер такмичење?

Загађену кампању грађани не заслужују јер ће последице стићи на наплату. Када аргументи престану да важе, а лажи се прихвате као истине, када политичари имају читаве тимове који раде на ширењу дезинформација, онда демократија престаје да постоји.