Наши биоскопи у мрклом мраку

Зашто су биоскопи сахрањени заједно, гроб до гроба, са српском кинематографијом? У доба ФЕСТ-а иде се у „Сава центар” и неколико синеплекса, стерилних сала, где се продају кокице, газирана пића и чипс.

Каква храна, такви и филмови. Некада смо у „Јадрану”, „Козари”, „20. октобру”, „Звезди”, и ко зна још колико биоскопа у Београду, када је, као и по читавој Југи, готово свако село имало кино-салу, гледали велике филмове, уз семенке и сунцокрет. Некада смо гледали „Ловца на јелене”, а данас „Ла ла ланд” или, ако ћемо искрено, зашећерени „тралаленд”.

Пре доста година, када сам правио репортажу с последњим кино-оператором биоскопа „Балкан”, старцем који је пуштао хиљаде филмова, а потом нестао у небесима, анализирао је жанровско-идеолошку матрицу југословенске кинематографије, упоређујући је с холивудском. Гледали смо из његовог собичка како кино-пројектор шаље снопове „Спасавања редова Рајана” на платно биоскопа „Балкан”.

Стивен Спилберг снимио је савршено, дивље и неумољиво патриотски пропагандни филм. Али стари оператер помогао ми је да схватим како вашингтонску патетику у врхунску уметност, уз Спилбергово редитељско савршенство, претвара Том Хенкс. Он је тај мађионичар који тај филм чини тако великим.

И, рекао ми је још нешто. Да сумња како Тита овамо није послала Коминтерна, већ Холивуд. Теза звучи савршено, иако је нетачна. Тим горе за чињенице, радо је говорио Тирке. Не онај што је шутирао лопту, већ онај који је дриблао речима.

Није ли, уосталом, Броз за директора „Авала филма” поставио удбашког оперативца највишег ранга Ратка Дражевића, који је с једнаким ентузијазмом таманио пету колону и глумице, како би промовисао иностране копродукције и довео Винетуа, Олд Шетерхенда и остале каубоје и Индијанце.

Филмски стратези бивше Југе и њихов шеф који је на Брионима и на дедињском двору имао биоскопску салу у којој је обавезно, уз виски и томпус, гледао бар један вестерн дневно, схватају да своју идеологију морају да стварају као филмску илузију. А за то су им биле потребне фабрике снова, биоскопи. Пре филмова, пуштани су филмски журнали, с вестима о великим успесима самоуправног социјализма, као предигру масовне хипнозе у мрачним салама. Југославија је тако постала „Кинославија”.

Наравно да је то мање важно од сећања на то шта нам је значио филм „Ловац на јелене”, који сам гледао у биоскопу „Славица”, на радничкој Карабурми.

Још видим Пенсилванију, челичане и синове руских емиграната у три сата паклене приче у џунглама Вијетнама, сагу о љубави и мржњи, забрањеној романси и руском рулету. И сада видим Роберта де Нира који је таманио Вијетконговце, али никада више није могао да упуца јелена.

Америчко друштво се распадало у пенсилванијским брдима, као уклета романса Де Нира и Мерил Стрип који су у сваком кадру наговештавали да њихова веза нема нарочите шансе.

Дрхтали смо уз „Ноћ вештица” Џона Карпентера, још једног изопштеног генија из холивудског мејнстрима, који је ужас преселио у мирно предграђе.

У „20. октобру” гледали смо кримиће, у „Партизану”, на Железничкој станици, тврде порниће. Одрастали смо уз Бруса Лија, а браћа Роми су носили на пројекције нунчаке. Док су чекали трамвај, тукли су се с нама, а онда међу собом.

У доба црвене диктатуре, читава генерација деце из строгог центра и с периферије упијала је магију, а данас упија безнађе. Али, како је нестајао онај Холивуд који је завршен „Апокалипсом”, због којег сам наивно веровао да је Америка у којој Марлон Брандо, Де Ниро, Кристофер Вокен и остали бесмртници чине илузију о земљи у којој је могуће остварити амерички сан, нестајали су и тихо београдски биоскопи.

Омамљеног, уместо Мерил Стрип, чекала ме је Мадлен Олбрајт. Уместо незаборавног Роберта Дувала из „Апокалипсе”, који обожава да осети мирис напалма у зору, светом је сурфовао стварнији и далеко опакији тип, Дик Чејни.

Изгледа да је стари кино-оператер биоскопа „Балкан” ипак био у праву. Глобализација је претворила свет у планетарно село у коме, у суштини, између Холивуда и Карабурме нема нарочите разлике. У филмској корпорацији илузија у Лос Анђелесу данас се снимају лимунаде.

Сада ни поштени манијак или серијски убица не сме да уђе у биоскоп „Славицу”, ту уклету депонију мојих успомена. Ти флешбекови били би почетак дијагнозе колективне самодеструкције која се порађала у нама, као „Осми путник”, док су велике сале нестајале, као брод осуђен да вечно лута галаксијом, с нама, изгубљеним дечацима, заувек заробљеним у тим биоскопима без наде, с меканим седиштима на која су седали свакојаки створови.

Да, нисмо жалили паре за тапкароше, ту изумрлу касту ситних криминалаца који су, као Немци, стезали обруч око „Козаре”. Одавно не постоје, као ни земља из које смо волели Ћиминову Америку. За њу није било хепиенда, као за Де Нировог јелена.

За први велики еротски филм „Емануелу” карте су нам куповали очеви. Сматрали су да синови морају да широм отворених очију, у мраку „Одеона”, гледају голу Силвију Кристел. Ко се од клинаца бунио, био је крајње сумњив. Данас би таквим очевима центри за социјални рад узели децу јер смо били малолетни, али је тада то био знак за наше маторце да им наследници нису скренули на странпутицу. Један од наших другара није гледао „Емануелу”. Нема га више. Дуго је покушавао да убије геја у себи. Када то није успео, убио је себе.

Нема ни њега, ни „Емануеле”, ни „Одеона”. Оде и он, оде и она.