Naši bioskopi u mrklom mraku

Zašto su bioskopi sahranjeni zajedno, grob do groba, sa srpskom kinematografijom? U doba FEST-a ide se u „Sava centar” i nekoliko sinepleksa, sterilnih sala, gde se prodaju kokice, gazirana pića i čips.

Kakva hrana, takvi i filmovi. Nekada smo u „Jadranu”, „Kozari”, „20. oktobru”, „Zvezdi”, i ko zna još koliko bioskopa u Beogradu, kada je, kao i po čitavoj Jugi, gotovo svako selo imalo kino-salu, gledali velike filmove, uz semenke i suncokret. Nekada smo gledali „Lovca na jelene”, a danas „La la land” ili, ako ćemo iskreno, zašećereni „tralalend”.

Pre dosta godina, kada sam pravio reportažu s poslednjim kino-operatorom bioskopa „Balkan”, starcem koji je puštao hiljade filmova, a potom nestao u nebesima, analizirao je žanrovsko-ideološku matricu jugoslovenske kinematografije, upoređujući je s holivudskom. Gledali smo iz njegovog sobička kako kino-projektor šalje snopove „Spasavanja redova Rajana” na platno bioskopa „Balkan”.

Stiven Spilberg snimio je savršeno, divlje i neumoljivo patriotski propagandni film. Ali stari operater pomogao mi je da shvatim kako vašingtonsku patetiku u vrhunsku umetnost, uz Spilbergovo rediteljsko savršenstvo, pretvara Tom Henks. On je taj mađioničar koji taj film čini tako velikim.

I, rekao mi je još nešto. Da sumnja kako Tita ovamo nije poslala Kominterna, već Holivud. Teza zvuči savršeno, iako je netačna. Tim gore za činjenice, rado je govorio Tirke. Ne onaj što je šutirao loptu, već onaj koji je driblao rečima.

Nije li, uostalom, Broz za direktora „Avala filma” postavio udbaškog operativca najvišeg ranga Ratka Draževića, koji je s jednakim entuzijazmom tamanio petu kolonu i glumice, kako bi promovisao inostrane koprodukcije i doveo Vinetua, Old Šeterhenda i ostale kauboje i Indijance.

Filmski stratezi bivše Juge i njihov šef koji je na Brionima i na dedinjskom dvoru imao bioskopsku salu u kojoj je obavezno, uz viski i tompus, gledao bar jedan vestern dnevno, shvataju da svoju ideologiju moraju da stvaraju kao filmsku iluziju. A za to su im bile potrebne fabrike snova, bioskopi. Pre filmova, puštani su filmski žurnali, s vestima o velikim uspesima samoupravnog socijalizma, kao predigru masovne hipnoze u mračnim salama. Jugoslavija je tako postala „Kinoslavija”.

Naravno da je to manje važno od sećanja na to šta nam je značio film „Lovac na jelene”, koji sam gledao u bioskopu „Slavica”, na radničkoj Karaburmi.

Još vidim Pensilvaniju, čeličane i sinove ruskih emigranata u tri sata paklene priče u džunglama Vijetnama, sagu o ljubavi i mržnji, zabranjenoj romansi i ruskom ruletu. I sada vidim Roberta de Nira koji je tamanio Vijetkongovce, ali nikada više nije mogao da upuca jelena.

Američko društvo se raspadalo u pensilvanijskim brdima, kao ukleta romansa De Nira i Meril Strip koji su u svakom kadru nagoveštavali da njihova veza nema naročite šanse.

Drhtali smo uz „Noć veštica” Džona Karpentera, još jednog izopštenog genija iz holivudskog mejnstrima, koji je užas preselio u mirno predgrađe.

U „20. oktobru” gledali smo krimiće, u „Partizanu”, na Železničkoj stanici, tvrde porniće. Odrastali smo uz Brusa Lija, a braća Romi su nosili na projekcije nunčake. Dok su čekali tramvaj, tukli su se s nama, a onda među sobom.

U doba crvene diktature, čitava generacija dece iz strogog centra i s periferije upijala je magiju, a danas upija beznađe. Ali, kako je nestajao onaj Holivud koji je završen „Apokalipsom”, zbog kojeg sam naivno verovao da je Amerika u kojoj Marlon Brando, De Niro, Kristofer Voken i ostali besmrtnici čine iluziju o zemlji u kojoj je moguće ostvariti američki san, nestajali su i tiho beogradski bioskopi.

Omamljenog, umesto Meril Strip, čekala me je Madlen Olbrajt. Umesto nezaboravnog Roberta Duvala iz „Apokalipse”, koji obožava da oseti miris napalma u zoru, svetom je surfovao stvarniji i daleko opakiji tip, Dik Čejni.

Izgleda da je stari kino-operater bioskopa „Balkan” ipak bio u pravu. Globalizacija je pretvorila svet u planetarno selo u kome, u suštini, između Holivuda i Karaburme nema naročite razlike. U filmskoj korporaciji iluzija u Los Anđelesu danas se snimaju limunade.

Sada ni pošteni manijak ili serijski ubica ne sme da uđe u bioskop „Slavicu”, tu ukletu deponiju mojih uspomena. Ti flešbekovi bili bi početak dijagnoze kolektivne samodestrukcije koja se porađala u nama, kao „Osmi putnik”, dok su velike sale nestajale, kao brod osuđen da večno luta galaksijom, s nama, izgubljenim dečacima, zauvek zarobljenim u tim bioskopima bez nade, s mekanim sedištima na koja su sedali svakojaki stvorovi.

Da, nismo žalili pare za tapkaroše, tu izumrlu kastu sitnih kriminalaca koji su, kao Nemci, stezali obruč oko „Kozare”. Odavno ne postoje, kao ni zemlja iz koje smo voleli Ćiminovu Ameriku. Za nju nije bilo hepienda, kao za De Nirovog jelena.

Za prvi veliki erotski film „Emanuelu” karte su nam kupovali očevi. Smatrali su da sinovi moraju da širom otvorenih očiju, u mraku „Odeona”, gledaju golu Silviju Kristel. Ko se od klinaca bunio, bio je krajnje sumnjiv. Danas bi takvim očevima centri za socijalni rad uzeli decu jer smo bili maloletni, ali je tada to bio znak za naše matorce da im naslednici nisu skrenuli na stranputicu. Jedan od naših drugara nije gledao „Emanuelu”. Nema ga više. Dugo je pokušavao da ubije geja u sebi. Kada to nije uspeo, ubio je sebe.

Nema ni njega, ni „Emanuele”, ni „Odeona”. Ode i on, ode i ona.