Колико су границе порозне

Ауторски тандем Маја Пелевић и Олга Димитријевић с групом најближих сарадника управо се вратио из Индије где су гостовали са представом „Слобода је најскупља капиталистичка реч”, једном од најоригиналнијих Битефових фестивалских продукција у протеклих 50 година. Представа која је била део селекције прошлогодишњег 50. јубиларног Битефа инспирисана је истраживањем и путовањем ауторки у најизолованију земљу на свету која и даље побуђује пажњу и осуду остатка света: Северну Кореју, и преиспитује идеју слободе у добу све већег глобалног надзора. Како је дошло до ове српско-индијске размене уметничке енергије и с каквим утисцима су се ауторке вратиле с овог необичног гостовања казала нам је Маја Пелевић.
 – Идеја о нашем гостовању у Индији потекла је од Рену Раманат која је прошле године посетила Београд као учесница Светског конгреса позоришних критичара који се дешавао у време Битефа. Рену Раманат том приликом је погледала нашу представу, а како је члан у уметничком одбору Интернационалног позоришног фестивала Керале, предложила нам је да се пријавимо на фестивал. Послали смо пријаву, и одабрали су нас – каже Пелевићка.

Тако је београдска представа „Слобода је најскупља капиталистичка реч” била део позоришне светковине у граду Трисуру.

– Реч је, заправо, о фестивалу разноврсног програма, с великим бројем учесника, што домаћих, што интернационалних, који је и програмски подељен на две целине, улични театар, који се посебно негује и цени у Индији, и да кажемо класичнији који се одвијао у затвореном простору. Представе се, иначе, изводе од јутра до мрака. Размена уметничке енергије нам је била јако важна и због тога јер у самој представи пропитујемо колико је могуће мислити изван припадајућег нам културног и друштвеног кода. Кроз разговоре, реакције и дебате које смо имале после представе управо се постављало питање тих граница, колико су оне порозне и колико се преклапају. За нас је пуно значило сусретање са једним сасвим другачијим контекстом, и добијање потврде да су неки наши што интимни осећаји, што свесне одлуке, док смо правиле представу, биле на месту, пре свега оне које се односе на политички аспект представе и како он комуницира с публиком – наглашава Маја Пелевић, док Олга Димитријевић примећује да су реакције индијске публике превазишле сва њихова очекивања.

– И за време извођења било нам је јасно да представа одлично комуницира с гледаоцима, али у Индији праву повратну информацију не добијате као код нас кроз дужину аплауза, него после представе, када публика остаје испред сале и чека уметнике да би спонтано поразговарали и изнели им своје мишљење. После представе су нас данима на улици буквално заустављали људи и започињали разговор о појединим сценама. Оно што ми нисмо знале пре одласка у Индију јесте колико је тамошња публика образована и изузетно политична. Коментари које смо добијали од најразличитијих људи су скоро без изузетка били сјајни примери позоришне и друштвено-политичке анализе наше представе и проблематике коју покрећемо њом – тврди Димитријевићка.

Београдска представа „Слобода је најскупља капиталистичка реч” пре индијског искуства гостовала је и на Димитрија фестивалу у Солуну, а за мај је договорено учешће на фестивалу у Темишвару.