Значај Човићевог писма МСП-у

Међународни суд правде ће ускоро, највероватније кроз неколико дана, саопштити да ли је Сакиб Софтић као легитимни заступник Босне и Херцеговине поднео захтев за ревизију пресуде донете 2007. године у спору са Србијом.

Како за „Политику” објашњава професор Миленко Крећа, који је 23 године био члан судског већа Суда правде у Хагу, одлука о легитимитету Софтића биће донета на неформалној седници суда на којој ће бити размотрени аргументи једне и друге стране.

 „Разумно је претпоставити да ће констатовати да се нису стекли услови предвиђени статутом МСП-а за покретање поступка. Да је суд поступао у складу са неком  уобичајеном процедуром, само на основу чињенице да Председништво као колективни шеф државе није покренуло захтев за ревизију, имао би основ да одбије захтев. Додуше, не знамо шта је у свом писму рекао Изетбеговић, каже професор Крећа. Он истиче да је врло битно и то шта је у свом одговору суду, који је тражио од чланова Председништва да се изјасне о легитимитету Софтића, написао Драган Човић, хрватски члан овог тела. По дејтонском уставу БиХ, који је и даље непромењен, Председништво доноси одлуке консензусом, али се по уставу могу доносити и већином гласова уколико нема сагласности. Теоријски гледано, кад би се Човић сложио са Изетбеговићем да треба покренути ревизију можда би и постојала могућност да суд уважи то као одлуку Председништва.

Наиме, у члану 5 устава стоји да ће „Председништво настојати да усвоји одлуке путем консензуса”, те да „одлуке могу усвојити два члана уколико сви покушаји да се достигне консензус не успеју”.

Садржаји писма који су суду упутили Младен Иванић, Алија Изетбеговић и Драган Човић нису објављени, мада се може претпоставити какав је њихов садржај. Према писању „Дневног аваза”, Човић је у свом одговору суду написао да Председништво БиХ као колективни орган није разматрало нити одлучивало о садржају писма које је Суд правде упутио члановима овог тела, те да није утврдило никакав заједнички став, па га он стога не може ни доставити.

Да МСП-у није јасна ситуација, како каже професор Крећа, произилази и из чињенице да није после подношења захтева аутоматски предмет уврстио у листу случајева као што то обично ради када је све правно јасно.

Статут суда предвиђа, а тако су се и понашале све државе које су тражиле ревизију до сада, да надлежни орган те земље обавести суд о именовању агента који ће је представљати у процесу ревизије. То је, рецимо, учинила и Југославија 2004. тражећи ревизију пресуде у предмету БиХ против Југославије из 1996. године. Захтев је потписао тадашњи министар спољних послова Горан Свилановић именујући као агенте професора Тибора Варадија и правног саветника МСП-а Владимира Ђерића као посебан предмет у складу са статутом суда.