Генетичар Стојковић ипак добио дозволу

Српски генетичар др Миодраг Стојковић, који је у иностранству добио бројна признања за научноистраживачки рад на матичним ћелијама, најзад може да се науком бави у родном граду. Министарство здравља Србије у договору са инспекцијским службама издало је 26. марта решење за рад „Спебо медикалу”, специјалној болници за лечење стерилитета у Лесковцу.

Овом дозволом стављена је тачка на вишегодишњу причу у јавности да се Стојковићу, који је студирао на немачким универзитетима, признања добио на универзитетима у Великој Британији, а сада ради на институту „Принц Филип” у шпанском граду Валенсији,опструише рад у Србији, неиздавањем дозвола за оснивање клинике.

Како су објаснили у Министарству здравља, Стојковићу су за отварање клинике за вантелесну оплодњу надлежни инспекцијски органи тражили испуњавања само оних услова опремања, простора и кадрова које су морали да испуне и други грађани да би отворили болницу за вантелесну оплодњу.

Министар здравља, професор др Томица Милосављевић је за наш лист објаснио да је овај случај решен истог часа када су испуњени услови за рад и да нема ни говора о томе да је он икада изјављивао да Стојковић у Србији не може да отвори здравствену установу и да се у њој бави науком. Клиника се, по формалноправним условима, није могла отворити, јер је за клинику потребна организација наставе, научни рад и струка, али оснивање овакве специјализоване болнице није било препрека.

– Добро је да се отвара још једна здравствена установа, односно специјализована болница за вантелесну оплодњу у којој ће радити научник који има и одређену афирмацију у свету. Према Закону о научном раду, у саставу овакве специјализоване болнице може да се оформи радна јединица која ће се бавити научноистраживачким радом – каже др Милосављевић.

Наравно, ово не значи да се свака приватна специјализована болница која се бави вантелесном оплодњом у Србији може бавити и истраживањем матичних ћелија, јер, како каже министар, основно је да испуњавате услове за рад. У Србији има на десетине оваквих приватних болница које лече стерилитет, као што постоји и велики број одељења за лечење стерилитета у државним гинеколошким установама.

Стојковић је нашој јавности постао познат када је на британском универзитету у Њукаслу пре неколико година клонирао први људски ембрион у научне сврхе, а затим је наставио истраживања матичних ембрионалних ћелија. Ове ћелије користиле би се, на пример за лечење дијабетеса, јер би се њима могле надокнадити пропале ћелије панкреаса или за лечење Алцхајмерове и Паркинсонове болести, сада неизлечивих. Јавност мора да схвати да је у Лесковцу прво морала да се отвори приватна гинеколошка болница за лечење стерилитета, јер то је био једини начин да генетичар дође до матичних ембрионалних ћелија, односно да му пацијенткиње које се овде лече од стерилитета поступком вантелесне оплодње уступе вишак ембриона. Пошто Стојковић није гинеколог, он је оформио тим који ће вршити вештачку оплодњу жена, а ембрионалне ћелије су најбољи и најсигурнији начин да се дође до ћелија на којима је могуће вршити истраживања.

Дакле, да би било још јасније, у поступку вантелесне оплодње, да би оплодња успела направи се више ембриона, али се употребе један, два или три, а остали се могу замрзнути и употребити за следећи пут уколико претходни покушај није био успешан, да би се жена, на пример, поштедела поновне хормоналне терапије. Жена их може и уступити научницима. Међутим, тај вишак ембриона је оно на шта научници рачунају, али се у многим, нарочито католичким, земљама сусрећу са етичким забранама рада. Зато је у тим земљама законска регулатива дозволила само испитивање матичних ћелија које се скупљају из крви, односно пупчаних врпци рођених беба и постоје банке тих ћелија.

Генетичар Стојковић је изјављивао да је почетак рада болнице за вантелесну оплодњу тек први корак, а следећи је стварање банке матичних ћелија и отварање института за регенеративну медицину.