Павле Бељански, пријатељ са дистанцом

Они који Павла Бељанског (1892-1965) нису познавали питају се, можда, какав је био карактер човека чији је уметнички укус формирао вредну збирку дела наших најпознатијих стваралаца, из које ће од вечерас у 19 сати, у Дому војске Србије, бити изложено четрдесетак слика, цртежа и скулптура које je насликалo, нацрталo и извајалo 16 наших академика. Међу њима Милан Коњовић, Петар Лубарда, Цуца Сокић, Пеђа Милосављевић, Иван Табаковић, Зора Петровић, Мило Милуновић, Сретен Стојановић, Ристо Стијовић... Јасна Јованов, управница новосадске спомен-збирке која носи име овог познатог дипломате и колекционара, његову везу са уметницима описује овако: „Већину аутора познавао је лично. Није с њима делио само лепе тренутке, већ и своју и њихове личне трагедије. То су била пријатељства за читав живот, али на начин како је Бељански то схватао – увек са одређеном дистанцом, али спреман да помогне”.

Како наша саговорница додаје, повод за поставку су два јубилеја: шест деценија од како је настала спомен-збирка и пола века од почетка рада Уметничког савета и саме Галерије Српске академије наука и уметности. Прикрала се ту и коинциденција – оснивање савета и излагачког простора САНУ иницирао је управо Недељко Гвозденовић, један од блиских пријатеља Бељанског и аутор из његове колекције.

– Бељански је Лубарди и Милуновићу био кум на венчању, а кумовао је и Миловој кћерки Весни. Одлазио је у Милов атеље, па је тако са штафелаја скинуо тек довршену „Мртву природу” сматрајући да ће је свака даља уметникова интервенција упропастити. Са Коњовићем се здружио око 1930. Врата стана Бељански била су за Коњовића и његову супругу Ему увек отворена. Бељански је изашао у сусрет уметниковој жељи да изложбом слика из његове збирке отвори Модерну галерију Народног музеја у Сомбору. „Пробуржоаски” каталог те изложбе је Коњовића и аутора каталога Јаноша Херцега коштао намештења, те је Бељански, како би помогао њихову рехабилитацију, у мају 1946. у Сомбор довео цео дипломатски кор. Коњовић је Бељанском поклонио слику „Праља”, тако занимљиву да се Милан Кашанин није смирио док није убедио Бељанског да је поклони Музеју принца Павла. Коњовић је Бељанском посветио још једно дело, „Сунце над Бачком”, настало баш оног дана када је колекционар преминуо, у име бола због губитка пријатеља. Бељански је пружио у свом стану уточиште Гвозденовићу, пошто је његов атеље у Коларчевој задужбини страдао у бомбардовању пред крај Другог светског рата, док је Гвозденовић био сведок огромне туге Бељанског, након погибије седморо чланова његове породице у бомбардовању Свилајнца 1944. године – препричава нам неке упечатљиве детаље Јасна Јованов.

Како додаје, њој и Милици Орловић Чобанов, као ауторкама изложбе, није било лако да одаберу радове шеснаесторо аутора, јер се Бељански трудио да свако име заокружи репрезентативним избором и јер су дела већ добро позната. Изненађење за београдску публику крије се у настојању да ова целина дела буде додатно објашњена, јер сви су аутори били наши суграђани, нечији пријатељи, некоме и суседи, није безначајно како су изгледали, чиме су се још бавили, какве су биле њихове међусобне везе. На питање на шта би посебно требало обратити пажњу управница спомен-збирке одговара:

– На претходној нашој изложби у Београду није била приказана Коњовићева „Жетва”. Ради се о првој из циклуса његових житних поља из околине Сомбора, теме коју је почео да слика када се заувек одселио из Париза и вратио у родни град. Дело одише изузетном експресивношћу и неком антејском снагом. Коњовић ће бити представљен са још једним кључним радом „Мој атеље 2”, антологијском сликом из његове плаве фазе, периода када је, после боравка у Кањес сир Меру, увео интензивни плави тон у своје слике. Ту је још једна слика која није гостовала у престоници, „Ентеријер” Марка Челебоновића, у ствари собе у његовој вили у Сен Тропеу. На њој се могу видети многи детаљи који се препознају на фотографијама овог простора, али и на Марковим радовима од почетка четврте деценије, све до краја његовог стваралаштва: источњачки теписи, афричке фигурине, керамички врчеви. Треба поменути и „Зиму на Сењаку” Ивана Табаковића, призор који се и данас препознаје, мада Табаковићу сама физичка сличност није у тренутку сликања била најважнија, већ изузетно, трепераво осветљење, интимистички угао посматрања призора. Вредна помена је и „Циганка” Зоре Петровић, један од раних у низу женских актова ове необичне сликарке, необичан по тами и мање експресивном приступу сликању, него што је то радила касније, али ипак експресивном и чулном захваљујући акценту жутих чарапа, као јединој одећи модела.