Губиташи се не могу реформисати преко ноћи

Копаоник – За сваку је похвалу оно што је Србија за две године урадила фискалном консолидацијом којом је мањак у државној каси, са скоро седам, смањен на мање од два одсто. Овако Елен Голдстин, регионална директорка Светске банке за западни Балкан, почиње разговор за „Политику”.

Решен је проблем више од 300 предузећа у власништву државе кроз различите методе, укључујући и стечајне поступке, додаје.

Следећу реченицу, ипак, почиње са „али”, што опет значи да је још рано за славље и шампањац. И даље су неки фискални ризици присутни у компанијама које зовемо стратешким предузећима, наставља Голдстинова.

– То питање мора да се реши веома брзо, јер такве компаније стварају велике фискалне обавезе за државу и буџет. Ако се крене с решавањем тог наслеђа то ће омогућити развијање потенцијала приватног сектора.

Како то да две године од примене програма и даље говоримо о реформи јавних предузећа?

Реформе које се спроводе треба да промене структуру српске економије. Програмом је и било предвиђено да ће се питање државних компанија решавати на средњи рок и по етапама. То није проблем који може да се реши преко ноћи.

Зашто је политички било једноставније смањити плате и пензије него реформисати државна предузећа?

Чини ми се и да је то питање осетљиво, јер те компаније, пре свега, имају предисторију. Сматрају се неком врстом породичне сребрнине која је важна за имиџ Србије. У реалности, оне заправо не доприносе привредном расту. Њихов допринос бруто домаћем производу (БДП) је свега један одсто. Реч је о 600 компанија у којима ради 100.000 људи. Те фирме, с друге стране, заправо производе губитке и испоручују велики трошак буџету. Сав тај новац могао би паметније да се искористи. Тим средствима могло би да се унапреди образовање или здравствени систем, на пример. Морате себи да поставите питање шта вам је важније: да ли да чувате предузећа која немају вредност за српску економију или да ослободите ресурсе и преусмерите их у нешто друго. Србија мора да остане на курсу реформи и да настави да реализује посебно оне реформе које се тичу наслеђа још из времена Југославије. А то је један доминантан државни сектор који мора да буде мањи, рационалнији и ефикаснији. Да би приватни сектор могао више да допринесе српској економији, услуге државног сектора морају да буду боље и квалитетније.

Учествујући на „Копаоник бизнис форуму”, рекли сте да су те компаније препрека за раст, али и да неке од њих имају потенцијала...

Истина је и једно и друго. Историјски посматрано, улога државе у прошлости је овде била доминантна. И бивша Југославија имала је гломазну администрацију и велики јавни сектор. То је сенка која пада преко активности приватног сектора, разара могућност за инвестирање, урушава тржиште рада. То заиста ствара препреке и баријере привреди. Ипак, нека од државних предузећа имају невероватне потенцијале, попут ЕПС-а или предузећа „Србија карго”, које послује у оквиру „Железница Србије”. Те компаније могу да послују профитабилно, али је неопходно да претходно консолидују своје финансије. Кроз тај процес оне управо пролазе. То значи пословање по тржишним условима, настављање с програмом смањења броја запослених и повећања инвестиција, али је неопходно и да се прекине с праксом толерисања дугова неплатишама. То представља велики проблем за компаније као што су ЕПС или „Србијагас”.

Да ли је и за вас, као и за Павла Петровића, председника Фискалног савета, ЕПС најгори пример кад је о реформама реч?

ЕПС је започео веома важан процес фискалне консолидације. После поплава које су се догодиле 2014. године у ЕПС-у је почело да се поставља питање неопходности реформи. Убеђени смо да је ЕПС процес реформи схватио озбиљно и да ће се тај посао убрзати у наредном периоду. Нарочито кад је реч о смањењу броја запослених и повећању инвестиција, политици тарифа и финансијској дисциплини. Они морају да науче да кажу „не” другим државним компанија које не плаћају струју.

Док сте за говорницом истицали колико је важна реформа јавних предузећа, с ваше леве стране била су исписана имена спонзора форума. ЕПС је један од њих. Да ли је то ефикасан начин трошења средстава?

За ЕПС постоје много већи проблеми од тога да ли је или није спонзор „Копаоник бизнис форума”. Неке од њих већ сам споменула и то је оно чиме руководство ове компаније треба да се бави. Важно је да и влада сада очекује резултате када је о реформисању ове компаније реч и да жели да види ЕПС као модерну и продуктивну компанију.

Рекли сте да су Србији неопходне стопе раста од око шест одсто. То значи бруто домаћи производ сваке године треба да увећамо за најмање две милијарде евра. То звучи као немогућа мисија?

Зашто би за вас била немогућа мисија нешто што сте већ радили у прошлости. Српска економија је пре кризе расла по стопи од шест одсто годишње. Не видим зашто би то сада било немогуће. Као што већ знате, захваљујући напорима у спровођењу реформи економски раст у Србији се повећава. Расте и стопа запослености. Стопа економске активности креће се од два према три одсто. Ми бисмо волели да до 2020. године у Србији видимо и стопе раста од четири одсто. Да би ваша земља достигла Европску унију потребне су вам стопе раста од шест одсто. Вама је неопходна ефикасна државна управа. То је кључ конкурентне економије. С друге стране, треба креирати и услове за развој приватног сектора и усредсредити се на побољшање пословног окружења. То је оно што улагачи виде. Кад повећате поверење инвеститора, то последично утиче на раст запошљавања, а самим тим и на привредни раст.

Али, ко ће донети тај раст? Хоће ли то можда учинити кинески или неки други инвеститори у ситуацији кад Европа још има своје проблеме?

Суштина питања које постављате јесте како српска економија може да расте брзо, ако европска привреда расте споро. У претходне четири године били смо сведоци раста српског извоза. И то може да буде одговор на ово питање. Удео извоза у бруто домаћем производу у том периоду повећао се с 25 на 35 одсто. То је веома важан показатељ, јер говори о томе како су многе фирме повећале своје пословање. Економије Балкана, укључујући и српску, која је највећа привреда овог региона, мале су ако се упоређују с глобалним тржиштем. Али чак и мали продор на европско и глобално тржиште може да донесе велики допринос расту српског БДП-а. Западни Балкан је, на пример, учетворостручио свој извоз у Европу последњих година, а посматрано из угла Европске уније, то је веома мали износ који су платили њихови увозници. Европска привреда не мора да расте брзо да би српски БДП растао брже. Ако имате добро пословно окружење за инвеститоре, ако промовишете извоз, ако је то праћено модерном државом и ефикасном управом, ако приватни сектор може да се развија, онда ћемо бити сведоци и великих стопа привредног раста.

И ова година у Србији је предизборна. Чини се да се економисти, због глобалне неизвесности, више боје исхода изборних процеса у Немачкој, Француској и Белгији него код нас...

Све земље на свету гледају глобалну ситуацију и проматрају глобалне ризике. Екстерне факторе никад не треба занемарити, јер имају велики утицај на привредни раст. Наравно да све што се дешава у свету утиче и на Србију. Али, ви пре свега треба да урадите оно што је до вас како би привреда расла по већим стопама. Можда ће се глобалне околности и променити, али се неће променити неопходност да се ове реформе спроведу. Сви знамо шта је неопходно да се уради у Србији да би привреда расла брже. Ви не можете контролисати шта ће се дешавати ван Србије, али можете оно што се дешава у земљи. Чула сам овде како многи економисти говоре о разним замкама, па је тако оцењено да је Србија упала у транзициону замку, на пример. Ја то тако не видим. Нису то замке, већ избори. Ако желите да идете у другом правцу, онда морате и да донесете другачије одлуке. Треба се ослободити наслеђа из прошлости по коме држава има доминантну улогу у привреди, што разара активности приватног сектора и не доприноси расту. Држава треба да обезбеди модерне услуге грађанима Србије. Они то од државне управе и очекују. Ефикасан јавни апарат тако неће бити препрека економском расту.