Исконска дилема – време

Колико смо заиста опседнути временом? Да ли нам је, и колико, важно да тачно у одређени час будемо на тачно одређеном месту, зашто се трудимо да послове посвршавамо у тренутку који смо одредили (или је то неко учинио уместо нас), шта нас наводи да сваких неколико минута и несвесно повучемо рукав и погледамо шта нам показују казаљке на сату, или из џепа потегнемо мобилни телефон не бисмо ли прочитали како су распоређене дигиталне цифре на његовом екрану… Зар нам је толико важан тај неумитни проток времена да о њему размишљамо са једнаком фрустрацијом као када размишљамо о парама. Посебно оним које немамо…

Сваку наведену дилему наћи ћемо у композицији „Да ли ико заиста зна колико је сати” (Does Anybody Really Know What Time It Is?) чувеног америчког бенда „Чикаго” (Chicago Transit Authority), из 1969. године. Реч је, у суштини, о антиратној песми, снимљеној у време америчког војевања у Вијетнаму, када су на адресе младих Американаца свакодневно стизали позиви за служење војног рока, а које су многи (с разлогом) доживљавали као директан позив на погибију. У таквим околностима време је заиста постало чињеница која ништа није одређивала, сем ако се не рачуна период између облачења војничке униформе и повратка кући – у мртвачком сандуку.

У првом рефрену аутор каже: „Да ли ико данас зна колико је сати? Ја не знам. И да ли ико више уопште брине о времену. Ако је заиста тако, не могу да схватим како то да сви имамо и превише времена да – плачемо.”

Суровост ратовања у Вијетнаму, земљи на сасвим другом крају света, и која ни на који начин није угрожавала ни САД ни амерички континент, иницирала је једну посебну категорију у рок музици, такозване – протестне песме. Није то била нека велика измишљотина. Сви ратови, и очај који их је пратио, наилазили су и раније на одговор уметника. Неко је при томе био директнији, други су се скривали иза двосмисла својих речи, или скривених асоцијација. Али, када је рок култура у питању, посебно музика, антиратно стваралаштво постало је нека врста темељног размишљања целе генерације.

Поновљени рефрен: „Да ли ико данас зна колико је сати и да ли ико уопште брине? Ако је заиста тако, не могу да схватим зашто сви имамо и превише времена да – умремо. Свако се труди да буде активан, а мени је свеједно. О времену заиста не бринем”, додатно наглашава и релативност појма – умирања, и колико смо, вођени исконским страхом и жељом да опстајемо, у сталној дилеми: „Колико нам је још остало?”

Друго виђење песме једнако је фрустрирајуће, а односи се на свакодневну трку за новцем. Опседнутост страхом да бисмо једнога дана могли да се нађемо без динара у џепу, избачени на улицу, болесни, остављени и од најближих, није ништа прихватљивије од страха од умирања. Зашто неки други имају више него ми, како су стекли све оне куће, аутомобиле, како само они имају довољно пара да путују на егзотична места, да ли смо ми заиста губитници… Дилема која, у суштини, одређује наш друштвени статус, без обзира колико памети и знања имамо и колико смо спремни да ту памет понудимо околини и самима себи.

Позив аутора да мало успоримо, да се опустимо, да више живимо а мање се нервирамо, добра је порука за све. Уосталом, питање: „Да ли ико зна колико је сати?”, у суштини је једнако ванвременско колико и бесмислено. Време да продужимо – не можемо. Не можемо ни да га преваримо, или вратимо уназад и поред свих марифетлука којима нас живот учи. Ту смо, где смо…