ЕУ – евроскептици: 1 – 0

Уместо да буде весник победе Марин ле Пен у Француској или можда чак АфД-а у Немачкој, Герт Вилдерс је на парламентарним изборима у Холандији доживео судбину Марининог оца, Жан-Мари ле Пена, када га је 2002. године, надомак коначне победе, зауставила масовна мобилизација проевропских бирача.

Од свих начина да се опише исход гласања у Холандији, то је једини који не открива и колико су релативни Вилдерсов пораз и европејство какво је овог пута тријумфовало. Откако је основао екстремно десничарску Партију за слободу (ПВВ), само се двеју тачака свог програма Вилдерс увек придржавао: одбојности према Европској унији и муслиманима.

Холанђани, чија се привреда развија по стопи већој од америчке и просечне европске и тренутно је шеста најјача у ЕУ, изгледа да су закључили да им је засад довољна и нешто блажа форма исламофобије. То им је пружио и главни Вилдерсов такмац на изборима, премијер Марк Руте, и на речима, тражећи „нормалност” од имиграната, и на делу, одбијањем дозволе за митинге турских политичара који траже гласове својих сународника у Европи за референдум о јачању овлашћења ауторитарног председника Реџепа Тајипа Ердогана.

Анкара се жали да Европа, преко Холандије и осталих држава које су ускратиле гостопримство турским политичарима, намерно саботира његов референдум. Иако би то било уплитање у туђе послове, такав маневар би бар био доследан вредностима у које се ЕУ формално још заклиње. Али, пре ће бити да се Руте удварао оним гласачима који се исламофобијом од тих вредности удаљују.

Зато је натегнута теза да је у Холандији на изборима тријумфовала Европа, односно, како је то рекао Руте, да је поражен „лош популизам”, при чему је под „добрим” ваљда подразумевао своје подилажење онима што зазиру од муслимана. Победила је Европа какву прижељкују Виктор Орбан и Јарослав Качињски, који не желе излазак из уније колико мењање њене природе. Холандија је привремено избегла вилдерсовску будућност, али је упала у Вилдерсову прошлост – њоме је овладала политика лидера ПВВ-а из његових млађих дана.

Вилдерс је не тако давно био поборник слободног тржишта и социјално-економских пракси махом означених као неолиберализам. Тек након што је економска криза уплашила Европљане, поставио се као бранилац социјалне потпоре коју обезбеђује држава, мада се, чим је 2010. године ушао у партнерство с владом, одрекао борбе против резања социјалних бенефиција и подизања старосне границе за пензионисање.

У друштвеним питањима, он се, за разлику од других популарних десничара, представља као класичан либерал, који није против ислама из расистичке мржње према њему него да би заштитио грађанске слободе од конзервативизма какав тој религији приписује као урођен. Утолико његова политика, нарочито она из времена када ни декларативно није марио за сиромашније слојеве, личи на ону којој се садашња Холандија, па и Европа, приближавају и у визији политичког мејнстрима: десница посвећена тржишту и докидању државе благостања, уз позивање на либералне вредности али и све приметније баријере према онима друге боје коже.

Екстремнији десничари, првенствено они склони да одбијају тај назив јер, тобоже, нису права десница пошто тврде да говоре у име сиромашних – као да то није одлика крајње деснице већ готово стотину година – имаће велике шансе против таквог естаблишмента. Према истраживању чије је резултате пре избора пренео „Гардијан”, и Холанђанима је проблем интеграције избеглица тек на деветом месту приоритета, док су на врху приступачна здравствена заштита и социјална безбедност.

Ни ови избори нису апсолутни пораз за Вилдерса лично. Освајање 20 мандата у парламенту са 150 посланика, мање него што је имао пре седам година, није разлог за славље. Али, ПВВ је прошао боље него на претходним изборима и сада је друга највећа странка у земљи захваљујући паду популарности не само Рутеове Народне странке за слободу и демократију него и томе што опада удео гласова за етаблиране политичке снаге у Холандији.

Зато није празно Вилдерсово упозорење премијеру да овај још није завршио с њим. Није искључено да ће тај тренд ићи наруку маргиналцима са супротног политичког пола, попут проевропске странке Зелених левих, која је на овим изборима забележила највећи успон. У тренутној политичкој клими у Европи, ипак, вероватније је да ће десничарска струја наставити да продире све дубље у званичне државне позиције. Вилдерс има солидну залогу за неке будуће изборе, где би могао освојити довољно гласова да се ниједна коалиција у исцепканом политичком систему Холандије неће моћи нити хтети формирати без њега.