Три генерације загледане у небо

Свемирски Београд данас слави 79. рођендан и само је годину и по дана млађи од космичке Србије.

Реч је о два од 33 астероида,  каталогизованих као мале планете, које је открио знаменити српски астроном Милорад Протић (1911–2001). Отуда и астероиди названи по Титу, Југославији, Николи Тесли...

Први пут су запажени кроз мали ,,цајсов” астрограф којим је с врха Звездаре, из опсерваторије, Протић посматрао небеска тела.

Управо због тога што се десет од 33 астероида која је овај астроном први спазио налазе у каталогу Међународне астрономске уније – званичном атласу космоса – Протић носи звање највећег „откривача” малих планета у српској науци. Његову традицију настављају ћерка Војислава Протић Бенишек (71) и њен син Владимир Бенишек. Три генерације загледане су у небо од 1932. године, кад је Милорад из фабрике авионских мотора у Раковици почео да по сопственој жељи ради у опсерваторији на Звездари – тадашњем Великом Врачару.

У библиотеци тог здања, Војислава седи с екипом „Политике” и сабира породични астрономски стаж. „Имамо тачно сто година рада иза себе”, рачуна уз осмех, окружена безбројним ретким књигама, глобусима и малим телескопима. Само зид дели библиотеку опсерваторије од породичног стана Протића у коме је живео и њен отац – једног од 25 пребивалишта подигнутих у овом комплексу за њене запослене. То је, каже, Војислава, пракса и у светским институцијама за праћење небеских појава – да се ради и живи у опсерваторијама.

„Обавеза је била да кад год видите нешто ново на небу – а то је радио и мој отац – најпре на контролној плочи снимите тај објекат. Пошто су мале планете, за разлику од звезда некретница, покретна тела, њих треба снимити и јавити међународном центру за њихово праћење који се тада, тридесетих година, налазио у Хајделбергу”, објашњава нам Војислава.

Баш то је и Милорад урадио пошто је 15. октобра 1936. уочио непознати објекат у васиони. Накнадним посматрањем, потврђеним и у Хајделбергу, испоставило се да је то била мала планета. Право проналазача да „крсти” астероид који пронађе Протић је препустио тадашњем директору опсерваторије, професору Војиславу Мишковићу, који је две године после открића одлучио: зваће се Србија.

„Политика” је том догађају из 1938. посветила више од једне стране, у тексту под насловом „Од јуче један планетоид носи име Србија”. Аутор Д. Дим. у драматуршко-наративном маниру описује Протићево откриће: као мотив да мала планета понесе име Србије, наводи да су три деценије раније један астероид откривен у Хајделбергу тамошњи научници назвали Кроација. „Београдски астрономи су решили: пошто постоји већ Кроација, да сада нашем новом планетоиду даду име Србија”, писала је „Политика”. „Када су потом на Звездари сели и почели да израчунавају њихове две путање , наишли су на чудновато откриће: и Кроација и Србија крећу се у васиони приближно, у истој равни, једнаке су им скоро и средње даљине од Сунца и брзине којима се крећу”... Чланак прати карикатура на којој муж, читајући новине, убеђује супругу да се преселе на планетоид Србија јер ће тамо „српски да се говори, а кирије не могу бити скупље него овде”.

Већ 1937. Протић открива астероид којем после 1945. даје назив Тито. За накнадну симболику побринуле су се историјске околности: ова мала планета је, наиме, откривена баш 29. новембра – на датум који у том предратном тренутку није имао значај, да би после Другог светског рата постао „нулти час” оснивања новонастале југословенске државе. Милорад се касније покајао.

„Данас више није могуће да се неко небеско тело назове по било којем политичару док не прође педесет година од његове смрти. Ипак, осамдесетих година, Протић се обратио Унији с молбом да том астероиду промене име. Ја сам се томе противила и говорила сам оцу да човек мора да поштује и све своје заблуде у које је веровао. Напослетку, професор Брајан Марсден, председник комисије за именовање малих планета и астероида није пристао на промену назива, тврдећи да је та мала планета исувише позната под именом Тито. Јер, њен редни број кад је откривена био је 1.550, а данас има око 800.000 потврђених открића малих планета”, каже Војислава.

Захваљујући Милораду, космос је 1938. у истој ноћи добио и астероиде Београд и Симонида, назван по жени српског краља Милутина, а годину дана касније и малу планету Мишковић, именовану по Војиславу Мишковићу. Ниску Протићевих новооткривених небеских бисера употпунили су, између осталих, астероиди Миланковић, Југославија, Тесла...

Својеврсно признање за ова открића, Милорад је добио 2001 – исте године кад је преминуо. Тад је белгијски астроном Анри Дебеоњ од Међународне астрономске уније затражио да мала планета коју је открио још 1983. у Чилеу буде названа по Протићу. Знајући за Милорадову скромност, Војислава и њен син Владимир нису хтели да то сазнање поделе с нашим чувеним астрономом који је, нажалост, изненада преминуо и не дознавши да ће један астероид у свемиру понети име Протић.

Његови потомци такође имају „своје” астероиде. Један се зове Војислава – открио га је 1988. један јапански астроном – а други Владимир, по Милорадовом унуку. Ову потоњу малу планету, најпре је 1932. открио белгијски астроном Јуџин Џозеф Делпорт али ју је убрзо „изгубио” и више није пратио њено кретање. Накнадно ће је спазити Протић, а Делпорт ће му дозволити да назове астероид по својој жељи. Био је то епилог створен под срећном звездом.