Тајне сценских ритуала

ГОДИНЕ У ЈДП
Током шездесет сезона Југословенског драмског позоришта био сам двадесет шест година његов члан. Од 375 представа направљених током шест деценија видео их најмање 350.

Био сам близак сарадник четворице управника, Велибора Глигорића, Милана Дединца, Мирослава Беловића и Елија Финција, а са четрнаест сезона на челу ЈДП ја сам управник са најдужим стажом у његовој историји.

Током готово три деценије у ЈДП био сам или сведок или учесник многих значајних тренутака у повесници тог репрезентативног театра. Тако сам био на историјском гостовању ЈДП у Москви, Кијеву, Лењинграду и Горком 1956. године, на тријумфу „Открића” на Театру нација у Паризу, присуствовао сам драматичним сменама тројице управника, борио се са осталим члановима позоришта да нас не фузионишу са другим позориштима и тако ЈДП нестане са мапе Београда. Био сам млади секретар Савета ЈДП док је на његовом челу стајао Иво Андрић. Крлежа је, у време кад смо Беловић и ја били на челу ЈДП, био наш писац са до тада неизведеном драматизацијом „На рубу памети” и једночинком „Саломом” коју је довршио на наш предлог.

За време боравка Жан-Пол Сартра, као госта ЈДП, био сам, поред Дединца, све време са њим као један од домаћина.

Током свог боравка позивали су га многи – Удружење књижевника, познаваоци његове филозофије, а на крају и лично Јосип Броз Тито. Њега је више занимала политичка и друштвена ситуација, него представа његовог комада „Заточеници из Алтоне”, која је, после Италије, била тек друго извођење тог комада у свету, изван Француске. Не знам да ли му се највише допала у представи у једној од главних улога, али све време вечере у „Ексцелзиору” удварао се Нади Грегурић. О представи је говорио мало.

Многа велика инострана позоришта су гостовала тада у ЈДП. Између осталог, Ројал Шекспир компанија са ненадмашном представом „ТитАндроник” са Лоренсом Оливијеом у насловној улози. Претходне вечери гледали су у ЈДП премијеру „Браће Карамазових” по Достојевском, у режији и адаптацији Т.Танхофера. Вивијан Ли, Лавинија у представи, била је са сер Лоренсом. Изгледало је све нормално, а касније је Вивијан Ли у мемоарима писала да су се сатима свађали „до истребљења”, као и у спаваћим колима у одласку.

У Југословенско драмско позориште нисам ушао изненада. Да постанем члан ЈДП била је идеја Милана Дединца док је био уметнички директор, пре одласка на место саветника за културу у Париз. У то време није било катедре за драматурга. Иако француски ђак који је добро знао да француска позоришта немају драматурге, он је следио пример немачке традиције и желео је да ЈДП има свог драматурга. Прочитали су у „Студенту” моју критику „Хвалисавог војника” од Плаута и сматали су да је тачније написана него критичара великих дневника. Задужио је редитеља представе Мирослава Беловића да ме, као ментор, уведе у тајне позоришта изнутра. Пратио сам пробе таквих мајстора као што су били Мата Милошевић, Бојан Ступица и Мирослав Беловић. Пред мојим очима рађале су се будуће велике представе као што су „На дну”, „Леда”, „Мирандолина” и „Ожалошћена породица”.

Мата Милошевић, иако најмодернији међу тадашњимредитељима био је присталица исаиловићевске школе редитеља који само што није јавно декларисао становиште да глумац нема шта да мисли, већ треба само да остварује редитељеве налоге. Бојан је био дијаметрално супротан Мати. Он је морао да осети да је глумац одушевљен улогом, комадом и њиме. Непрестано их је анимирао, не либећи се да, противно правилима руске школе, „форшпилује” како он мисли да би глумац требало да одигра свој лик. Срећом био је одличан глумац. Танхофер је опет имао поверење у интелигенцију глумаца, те је подробно излагао свој концепт као да је на неком научном симпозијуму, рецимо о Расину, чију „Федру” је режирао. Марија Црнобори, спремајући насловну улогу са највећим задовољством га је следила, а и сама је истраживала историјупозоришта да сазна како су њене улоге играле њене велике претходнице у француској комедији. Беловић је био нешто што би била синтеза све ове тројице његових старијих колега – страст, рационална стилизација и сарадња са глумцима.

Од великих управника и редитеља, који су определили пут и мисију ЈДП, научио сам неке основне постулате, који и данас чине најбољу традицију тогрепрезентативног театра.

Велибор Глигорић је просто у мене усадио став да позориште мора бити поприште друштвеног ангажмана. Дакле, оно што је као строги критичар „Политике” између два рата проповедао, критикујући кадгод би управа Народног позоришта кренула у површни булеварски репертоар, примењивао је доследно на репертоар кад је дошао на чело ЈДП. Колико годсе озбиљно држао тог свог становишта, имао је духа. Смејао се пуним срцем и у комедији тражио оно истински хуморно. У то време управници су активно учествовали у раду на комадима. Пратећи пробе Мате Милошевића на „Ожалошћеној породици” уочио је да се са наглашеном стилизацијом колективне похлепе изгубиохумор. „Мато, нема Нушића без вербалног хумора”. Кад се, не поништавајући стилизоване колективне реакције ожалошћених, вратио хумор на сцену, све је синуло. А у овој подели било је глумаца који су још пре рата играли на Нушићевим премијерама, као на пример најстарија чланица ЈДП Ана Паранос, из премијерске поделе „Министарке” служавка Анка. Уверен сам да би ова „Ожалошћена” и данас била најмодернија представа Нушића код нас.

Дединац је још више интервенисао током проба. Нарочито кад је представу режирао неки млађи редитељ. Готово човек без осмеха, Дединац је увек био дубоко забринут за успех представе. Чак ми је сасвим озбиљно говорио: „Ако нека новинарка задужена за ЈДП тражи да спавате са њом, ви морате да се жртвујете за наше позориште, свиђала се она вама или не”.

Интервенишући током проба на проби Камијевог „Калигуле”, толико је изнервирао редитеља Димитрија Ђурковића да је он неколикодана пред премијеру напустио режију и тражио да му се име скине са програма.

Од Милана Дединца, као предратног надреалисте – а тих дана, близак часопису „Дело”, уносио је дух српске и светске модерне – први сам чуо за Антонена Артоа и у пракси осетио шта је пуристичка естетикапариског Картела. Никадами није упутио ниједну похвалу осим кад је једном изразио кроз покуду: „Молим вас да пишете већ једном за наше програме тако како пишете за часопис ’Дело’, а не како мени доносите текстове!”. Програме је уређивао помно, страсно и педантно, као важан елемент представе. Ја сам прихватио тај став, а он се и данас осећа у програмима ЈДП.

За четрнаест година на челу ЈДП без неког посебног напора наставио сам традицију ЈДП као позоришта добре литературе, савременог израза и ширег друштвеног ангажмана без стављањапозоришта у службу неке политичке идеологије ма колико је неко сматрао најнапреднијом у том моменту. Чинило нам се да су уметности позоришта увек ближи јеретици него званични идеолози.

Најтежи тренутак мога боравка на челу ЈДП био је пожар који је плануо 1997. године. Банално је поређење, али ЈДП се заиста као феникс поново родио лепши него икада у својој елегантној једноставности.

А на сцени ЈДП готово никада се не дешава нешто једноставно, већ најчешће сложена уметност нашег времена. У ту уметност уткано је много тога што су током шест деценија допринеле претходне генерације. Округле датуме не схватам као неко пуко славље, већ освртање ка оном најбољем прошлих дана да би се онда сигурније кретало даље.