Велики повратак нашим ауторима

По завршетку прошлогодишњег Стеријиног позорја, Управа најпрестижнијег позоришног фестивала одлучила је да Позорје врати принципима на којима је и утемељено: промоцији и афирмацији домаће драмске књижевности и позоришне уметности.

Овогодишњи селектор Мирослав Мики Радоњић јуче је и званично саопштио селекцију 62. Стеријиног позорја, које ће бити одржано од 26. маја до 3. јуна у Српском народном позоришту у Новом Саду, а у разговору за „Политику” је објаснио његов, нови позоријански искорак.

По чему ће бити особено 62. Позорје, односно шта је пресудило да сачините селекцију од девет представа и зашто сте се одлучили за позване?

Основна идеја овог националног театарског фестивала јесте да пружи увид у оно штa су актуелна дешавања на плану уметничко-естетских домета, књижевно-драматуршких одлика, позоришног израза, редитељских поетика, глумачких остварења и да то публикује и афирмише у оквиру својих програма. Овогодишње Позорје обележиће, између осталог, неколико дебитаната у такмичарској селекцији када је реч о драмским ауторима, односно редитељима, жанровско-стилска разноликост представа које ће се борити за Стеријине награде и чак шест праизведби домаћег текста. Према пропозицијама фестивала, селектор може да изабере између седам и девет представа у такмичарску селекцију, а узимајући у обзир целокупну продукцију, определио сам се за максималних девет остварења која су релевантна за наш позоришни тренутак.

Од 15. марта прошле, до 15. марта ове године одгледали сте 64 представе засноване на делима домаћих аутора. Која су ваша театарска запажања?

Од поменуте 64 представе, њих 57 сам одгледао у домаћим позориштима, а преостале, које су рађене по делима српских аутора у театрима у Словенији, Босни и Херцеговини, Мађарској, Румунији и Црној Гори. У овој сезони било је чак 37 праизведби што се није десило већ дуги низ година и представља показатељ да је одлука да се вратимо темељном принципу Позорја, односно домаћем аутору, била исправна. Оно што ћемо гледати на 62. Фестивалу биће објективна слика данашњег српског позоришта заснованог на нашој драми. Дакле, нити ће то бити боље, нити лошије од онога што је тренутна репертоарска понуда у Србији. Али, према свему виђеном, можемо бити прилично задовољни.

Неке од позваних представa доживеле су негативне критике. У којој мери такве критике утичу на ваш селекторски суд или будућу гледаност, посећеност тих представа?

Пре двадесетак година и ја сам писао позоришну критику, и поштујем своје колеге и њихова различита мишљења и запажања. Наравно, допустићете ми да се не сложим са њима баш увек и у свакој прилици. На крају крајева, када бисмо сви исто мислили, онда нам селектори и жирији фестивала не би били ни потребни. Када сам се активно бавио тим послом, никада нисам писао „револверашке” критике које су пресуђивале појединим представама, или још горе, давале упутства ауторима како би нешто требало да изгледа. Трудио сам се да моја запажања иду у правцу успостављања комуникације између конкретних елемената позоришног чина и будућег потенцијалног гледаоца. И данас мислим да је то једна од битнијих функција позоришне критике.

Колико домаћи аутори кокетирају са непосредном стварношћу и покушавају по сваку цену да пишу комаде жестоког друштвеног ангажмана? Шта је у фокусу интересовања српског драмског аутора данас?

Природно је да савремени аутори траже инспирацију у непосредној стварности и најближем окружењу, али је погубно ако се спуштају на ниво дневнополитичке актуелности и свих баналности свакодневице. Уметничка дистанца, проналажење универзалних категорија у феноменима савременог друштва и контексту времена и простора у којима егзистирамо, истанчан литерарно-драматуршки сензибилитет, исконски књижевни таленат и стилска рафинираност, све су то потребни, али често не и довољни услови да би се један аутор издвојио из сивила просечности. На срећу, у српској драмској књижевности и даље постоје достојни наследници Јована Стерије Поповића, Бранислава Нушића, Александра Поповића...

Међу девет позваних представа ипак нема сомборског „Гоголанда”, „Под жрвњем” Драгослава Ненадића, Басарине „Фаме о бициклистима”…. Младеновићевог читања „Коштане” Боре Станковића… Зашто?

Навели сте четири представе које свакако спадају у ред понајбољих у овој сезони. Уз њих, ја бих могао без проблема да наведем још четири-пет наслова који су такође заслужили да се помену у овом контексту. И то је одличан показатељ да је двадесетак остварења било у најужем избору за 62. Стеријино позорје, што врло сликовито говори о високим уметничким потенцијалима српских позоришта. Али, немогуће је да се свих двадесет представа нађе на Позорју, и онда заиста одлучују ситнице, ма колико то звучало као оправдавајућа фраза. У сваком случају, ја апсолутно стојим иза свих селектованих представа, али то не значи да оне које су остале испод црте нису вредне. Напротив!