Тодорића стигла судбина српских тајкуна

„Не спавам ноћима, размишљам како исплатити плаће”. Овако је Ивица Тодорић, власник „Агрокора”, чији дугови последњих недеља тресу регион, још у фебруару 2013. године говорио за хрватске медије. Многе је ова изјава подсетила на речи Зорана Дракулића, власника „Поинт групе”, из марта 2010. године.

„Знате, у новинама се пише како тајкуни возе јахте и уживају, а ми не спавамо ноћима. Презадужени смо до гуше”, рекао је Дракулић тада.

Већ после неколико месеци овдашња јавност је сазнала узрок његове несанице.

Некадашњи власник „Ист поинта”, у оквиру којег су пословали Пекарска индустрија „Клас” и Ваљаоница бакра „Севојно”, повукао се из крупног бизниса кад је схватио да је загризао крупан залогај и највећи део фирме је препустио инвестиционим фондовима.

Иако је Ивица Тодорић, са пословним приходима од 6,5 милијарди евра највећи бизнисмен са ових простора, драма у којој се хрватски тајкун ових дана налази је врло добро позната овдашњим крупним капиталистима. Процес раздуживања велики број њих прошао је на почетку кризе, а Дракулић је био један од првих.

Мирослав Мишковић, власник „Делта холдинга”, своје дугове према добављачима решио је тако што је 2010. продао „Делта макси” белгијском „Делезу”. Осим што су Мишковића мучили дугови, тренутак продаје поклопио се са критикама бившег председника Бориса Тадића по којима у нашој земљи има „непристојно богатих” који порез не плаћају у својој држави. Било је то у време кад се „Делта макси” сматрао драгуљем у Мишковићевој пословној круни, јер је фирма била у плусу од 18 милиона евра. У то време у регионалној пословној заједници био је популаран виц који почиње питањем: која је омиљена игра Ивице Тодорића и Мирослава Мишковића. Одговор је, наравно био – монопол. Занимљиво је, ипак, да је прве године од преузимања „Делез” у овој игри изгубио. Компанија је на крају 2011. године била у минусу од 80 милиона евра. Касније је „Делез” поново успео да се врати у плус, али се питање монопола страном власнику у овдашњој јавности није постављало. Епилог Мишковићевог раздуживања је да овај крупни капиталиста и данас има значајан ниво дуга који превазилази 46 милијарди динара. Оно што је добро јесте што Мишковић пословне приходе већ годинама држи на стабилном нивоу од око 50 милијарди динар, што фирма остварује добит око 700 милиона динара. Ипак, оно што Мишковићеву позицију према банкама релаксира је што капитал „Делте” износи 70 милијарди динара. То значи да Мишковић на 100 евра свог капитала има око 60 евра дуга. Са друге стране, Ивица Тодорић на својих 100 евра има 700 евра позајмљеног капитала.

Да су се током кризе у Србији промешале карте можда најбоље сведочи чињеница да су пре 2009. године синоними српског крупног капитала били Мирослав Мишковић и Милан Беко, који сада у бесцење продаје „Луку Београд”. Сада се, по обиму пословних прихода, битка за прво место на трону води између Мишковића и Миодрага Костића, власника „МК групе”, који за сада успешно игра игру са својим повериоцима. Пословне приходе држи на нивоу нешто већем од 30 милијарди динара, а добит групе је 2,8 милиона, док су његови дугови око 30 милијарди динара. На том нивоу је и капитал групе, што још није забрињавајући ниво дуга.

Неке привреднике, који су пре кризе жарили и палили овдашњом пословном сценом, српска јавност је скоро заборавила. Један од њих је Ђорђије Ницовић, који је пре кризе водио 27 компанија, имао 13.000 запослених и промет већи од 250 милиона евра. На крају 2006. године његова компанија је по вредности капитала била међу првих сто у Србији. Држава му је већ средином 2010. одузела три текстилне фабрике – „Нитекс”, „Рудник” и „Први мај” – а убрзо је и остао без акција АИК банке. Остао је и без 300 деоница и четири одсто капитала Нишке банке.

У јавности се више не појављује ни Слободан Вучићевић. Пошто је словеначки „Истрабенц” продао „Дрогу колинску”, у оквиру које су пословали „Штарк” и „Гранд”, Вучићевић је започео бизнис у Хрватској и кад га је тамошњи пословни партнер изиграо, повукао се у илегалу. Инвестирао је у хотелски комплекс на Сребрном језеру.

Упркос свим разликама, оно што је заједничко за све регионалне крупне капиталисте је да им у тренутку успона смета било какво повезивање са државом и политичарима. А у тренутку када су на финансијској ивици, свима су очи упрте у државу. И свима од реда смета то што их јавност, која је сиромашила деведесетих док су се они богатили, зове тајкунима. Тако је и Тодорић јавно негодовао истичући да су „тајкуни једини успјешни дио хрватског господарства”.

Изгледа сви срећни тајкуни, у складу са оном Толстојевом, личе једни на друге. Сваки несрећан, несрећан је на свој начин.