Дух Боба Дилана над Београдом

Да ли ће песници у будућности писати одређујући се у односу на рокенрол, после Нобелове награде за књижевност уручене Бобу Дилану?

Може ли поезија икада да оствари такав утицај какав је за генерације слушалаца имао рокенрол? Да ли је рокенрол бесповратно изгубио субверзивност, у тренутку када су аутори који су некада позивали на револуцију постали комерцијални?

Ово су питања на која су одговоре дали песници Огњенка Лакићевић, Драган Бошковић, Делимир Решицки (Хрватска), Иван Велисављевић и модератор Бојан Марјановић, на књижевној вечери „Поезија/Музика/Рокенрол”, одржаној у Дому омладине Београда, у оквиру „Светског дана поезије” КЦБ-а.

У „гледалишту” се нашло мало, али „кохерентно” друштво, а сви учесници у разговору били су сложни у оцени да је добро што је Дилан добио Нобелову награду. Драган Бошковић је тај мали „рат”, настао од поређења песника попут Т. С. Елиота и Дилана, назвао бесмисленим, јер награда се већ догодила, свиђало се нама то или не. Огњенка Лакићевић је таква поређења оставила доконим људима.

– Био сам пресрећан када сам чуо да је Дилан добио Нобела. Ипак, ми смо историјска бића и место поезије у нашим животима је некролошко. Иако је поезија најбољи део српске књижевности, њој је и даље потребан епски легитимитет оличен у роману. Шта би било да прогласимо смрт поезије, да ли би онда била покренута револуција? Рокенрол јесте био субверзиван, али данас ништа више није субверзивно, приметио је Бошковић.

– Дилан је рокенрол учинио церебралним, а поезија мора озбиљно да се запита да ли је друштвено релевантна у односу на рокенрол. Међутим, Дилан је Нобелову награду добио сада, када више није субверзиван. Сада систем постаје субверзиван у односу на људе, рекао је Делимир Решицки.

За Огњенку Лакићевић субверзивно је сачувати душу у времену у којем се све вредности распадају, а доказ да је рокенрол и даље жив јесте и њен бенд:

– Рокенрол није мртав, „мртва” сам ја зато што после посла трчим на свирке и спавам по три сата.

Древна повезаност музике и поезије, звучање текста, ритам и глас, били су тема овог поетског фестивала посвећеног Светском дану поезије. Тако су књижевне вечери биле обогаћене и свиркама, а поред бендова: „Ах Ахилеј”, „Ораси”, Краља Чачка, у програму је учествовао и „Небоград”. Реч је о музичком саставу младих композитора који у пројекту „Нови композитори и нова лирика” стварају музику на стихове савремених аутора. У оквиру једне музичке целине, која је духовито названа „Линчовање”, компоновали су музику на песме Звонка Карановића и Александра Шурбатовића, које одишу атмосфером из филмова Дејвида Линча. На овогодишњој манифестацији посвећеној Светском дану поезије музичари „Небограда” изабрали су најбоље делове из осам целина посвећених и другим песницима.

– Обично се питамо да ли су текстови музичких композиција поезија. „Небоград” је сада преузео поезију и уклопио је у музику, тако да са својим пројектима припада и музичкој и песничкој сцени, каже Звонко Карановић, песник који је ове године позван да буде и уредник овог фестивала.

Објашњавајући утицаје музичке и филмске уметности у свом стваралаштву, Звонко Карановић закључује:

– Све из човековог искуства може да постане део поезије, о чему говоре и есеји Гинзберга и Керуака. Чарлс Симић заступа исто мишљење. Пуно сам слушао рокенрол, чији утицај је приметан у мојим првим поетским књигама. Касније сам више пажње посвећивао књижевним текстовима и филму, тако да су у мојим новијим књигама заступљеније референце из тих области.

Један од најважнијих италијанских песника Лучано Чекинел такође пише инспирисан музиком: блузом, америчком кантри музиком и фолк роком. По мајци је Американац и написао је књигу о свом ранијем путовању у Сједињене Америчке Државе, које је назвао својеврсним ходочашћем. За Америку је везан и преко утицаја уметника као што су Џони Кеш, Џорџ Џоунс и Алан Џексон. Чекинел каже да су политичка и друштвена искуства Италије такође део његове поезије, будући да је рођен у породици која је била политички истакнута, а његов отац у Другом светском рату био у партизанима. Чекинел је био и градоначелник свог родног места Ревине-Лаго.

– У неким песмама реферирам на америчку музику, на неке делове песама, као што је онај из песме Емилоу Херис: „Валовита зелена брда Западне Вирџиније најближа су ствар небу за коју знам...”, коју сам употребио као контрадикцију у песми о пријатељици која се убила. У неким песмама имам референце и на фолк музику, и на Вудија Гатрија, каже Лучано Чекинел, додајући да је његова идилична слика Америке сада уступила место једној чудној представи ове земље, у којој је на председничким изборима победио Доналд Трамп.

Поводом Нобелове награде за књижевност Боба Дилана, Лучано Чекинел објашњава:

– Од почетка сам волео Боба Дилана, али мислим да није у реду то што је добио Нобелову награду. Тешко ми је да замислим да ће нека поетска антологија садржавати песме Емили Дикинсон, Волта Витмана и Т. С. Елиота уз поезију Боба Дилана. Мој ум одбија то да прихвати, иако сам и даље Диланов фан. Дарио Фо је такође добио Нобелову награду, али то је била још гора одлука од доделе тог признања Дилану. Дарио Фо је глумац, то је његов дар, али не и писање. Дилан својим ставовима и музиком јесте имао огроман утицај на младе читавог света.