До вишег стандарда – већом штедњом

На питање комшије испред новобеоградске месаре „Биће боље” – кад ће нам бити боље, покушах да одговорим позивањем на званичну статистику и економисте који тврде како нам је данас већ мало боље него прошле године у ово време, али…

Комшија ме ту пресече погледом и одбруси: „Богами, ако вам је ово боље, вама новинарима, онима из статистике и економистима одавно није добро.”

Хтедох да додам како људи од струке тврде да нам је у 2016. ипак кренуло, али да за осетније повећање стандарда прошлогодишњи привредни раст од солидних 2,8 одсто треба да удвостручимо и понављамо бар десетак година заредом.

Али, комшији се очигледно жури, па не стигох да му кажем да бих и ја волео бољи живот одмах – „но трпим”.

Шалу на страну, чланови Фискалног савета и други аналитичари дешавања у нашој економији су једнодушни у оцени да се до већег стандарда може стићи, прво – повећањем достигнутог инвестирања за најмање трећину, а потом и укупне штедње грађана, привреде и државе за чак 70 одсто.

Оно прво наша „широка јавност” ће можда и разумети, али ово друго сигурно ће изазвати бујицу недоумица „широких народних маса”.

Економисти кажу да су прошлогодишње инвестиције домаћих приватника, државе и странаца, укупно достигле безмало 18 одсто бруто домаћег производа (БДП). За осетније повећање стандарда неопходан нам је просечан раст вредности свега створеног на дужи рок од 4 до 5 одсто, а инвестиције би требало подићи на 25 одсто БДП.

Милојко Арсић, главни уредник „Кварталног монитора” Фонда за развој економске науке (ФРЕН) тврди да је повећање домаће штедње други важан услов за дугорочно одржив раст привреде, стандарда грађана.

– Да би раст привреде у дугом року био одржив, потребно је да и домаћа штедња буде приближно једнака неопходним инвестицијама, дакле 25 одсто БДП – указује Арсић. – У 2015. години домаћа штедња била је само 14 одсто БДП, а раније и знатно нижа.

Арсић напомиње да се под домаћом штедњом подразумева део производње који се издваја за будућу производњу, а чини је штедња привреде, грађана и државе.

Погрешно је мишљење, каже Арсић, да се штедња и раст привреде међусобно искључују, односно да штедња доводи до споријег раста привреде или рецесије. Објашњава да свака штедња доводи до смањења текуће потрошње грађана и државе, са циљем да се производња, а тиме и потрошња, у будућности одржи на постојећем нивоу или да се увећа. Уколико нема штедње у неком друштву или ако је она ниска, то доводи до смањивања производње, а тиме и до смањивања потрошње. Оно што забрињава је податак да са достигнутом штедњом од 15 одсто БДП Србија једва да покрива амортизацију постојећег капитала.

На питање, да ли је реално очекивати да се домаћа штедња у догледно време повећа за око 70 одсто, наш саговорник тврди да то није немогуће.

– Земље Балкана имају у просеку штедњу од 21 одсто БДП, а земље централне Европе 24 одсто – каже Арсић. – Бугарска, Македонија и Румунија, на сличном нивоу развијености као и Србија, у просеку штеде 26 одсто БДП.

Аутори „Кварталног монитора” сматрају да би било добро кад би у наредних неколико година удео страних и јавних улагања у пожељних 25 одсто БДП био по пет процентних поена, а приватних петнаест. С тим да се удео страних улагања смањује, а домаћих повећава, јер стварање „бољег живота” туђим парама, може да буде неподношљиво скупо и скопчано непријатностима. С тим у вези, Љубомир Маџар опомиње да светска привредна историја не познаје случајеве ефикасног економског развитка без ослонца на сопствену акумулацију. Наша је невоља, каже Маџар, што домаће акумулације готово да и нема.

Баш зато је повећање домаће штедње неопходно, указује Арсић. Наиме, велика разлика између инвестиција и домаће штедње у дужем периоду угрожавала платнобилансну позицију Србије због високог одлива капитала по основу камата на стране кредите и дивиденди страних инвеститора, али и због велике зависности земље од колебања на светском тржишту капитала.

У јануару ове године акумулирана штедња грађана у домаћим банкама премашила је девет милијарди евра. Штедња грађана и привреде је неколико пута већа од државне штедње, каже Арсић, али је државна штедња значајна за привреду и друштво, јер се њом финансира инфраструктура, образовне, здравствене, културне установе, безбедносни сектор, у које приватни сектори не би уопште или не би довољно улагао.

Арсић закључује да је држава кроз фискалну консолидацију током последње две године допринела повећању укупне штедње у земљи за чак 6,3 одсто БДП, а то је урађено смањењем фискалног дефицита за 5,3 одсто и повећањем јавних инвестиција за један проценат бруто домаћег производа.

Тито и Кинези

Током педесетих и шездесетих година прошлог века, када је Југославија остваривала високе стопе привредног раста, штедња и инвестиције биле су преко 30 одсто БДП, напомиње Арсић. – Према томе, чак и неефикасан систем какав је био социјалистички може да оствари високе стопе раста у одређеним фазама развоја привреде, ако има високу штедњу и високе инвестиције. И сада азијске земље које остварују високе стопе раста имају штедњу већу од 30 или 40 одсто БДП. По висини штедње нарочито се издваја Кина, која близу 50 одсто БДП штеди, односно улаже у будућу производњу, не само у Кини него и широм света.