Стогодишњица пунолетства „Мокрањца”

„Мокрањац”, најстарија музичка школа у Србији, прекосутра слави 118 година постојања. Основана је као Српска музичка школа на иницијативу Београдског певачког друштва и Стевана Стојановића Мокрањца, једног од најзначајнијих стваралаца српске музике.

У њеним учионицама као наставници и ученици биле су многе музичке личности значајне за нашу, али и светску културу – композитори, извођачи, музиколози и педагози: Петар Коњовић, Милоје Милојевић, Стеван Христић, Јосип Славенски, Коста Манојловић, Љубица Марић, Константин Бабић, Дејан Деспић...

Упркос успесима и немерљивом утицају на српски културни идентитет школа се свих ових година селила с места на место. Ни данас „Мокрањац” нема своју зграду. Часови и предавања одржавају се на две локације – у Дечанској и Крунској улици. Али, ни то изгледа не омета децу жељну музичког знања да развијају таленат и наше благо на најбољи начин представљају и у земљи и у иностранству.

– „Мокрањац” данас има више од 700 ученика и око 100 наставника, међу њима 40 магистара и неколико доктора музике. Сви су одлично музички потковани. Успешно граде солистичке каријере, чланови су камерних, оперских ансамбала и оркестара, активно учествујући у музичком животу Београда и Србије – прича Милош Трајковић, директор Музичке школе „Мокрањац”.

– Школа обухвата припремно, основно и средње музичко образовање. Основна школа има два одсека: за класичну музику и српско традиционално певање и свирање (кавал, гусле, фрула...). Средња има три одсека: вокално-инструментални, теоретски и етномузиколошки који чува и негује нашу аутентичну народну баштину – истиче Трајковић.

„Мокрањац” има одличну пролазност на пријемним испитима на академијама и конзерваторијумима код нас и у свету. Управо то је разлог што многи дечаци и девојчице своје знање стичу управо ту.

– Виолину свирам седам година, а прошле године била сам лауреат на Републичком и Међународном такмичењу у Ваљеву. Наступала сам у Прагу, Риму, Словенији и свуда освајала прве награде – каже Катарина Васиљевић, ученица првог разреда средње школе.

Престижну међународну награду у Паризу на такмичењу „Николај Рубинштајн” освојила је и Наталија Мијаиловић, која већ осам година свира клавир.

– Велики успех је бити део ове школе. Она ми је приоритет, мада не запостављам ни класично образовање. Можда је мало напорно, јер сам седми разред и имам доста предмета па морам све да уклопим. Али када дођем у „Мокрањац”, ја се опустим. Овде радим оно што заиста волим и за шта сам се определила – истиче Наталија.

За клавиром већ седам година је и Богдан Дугалић. Напорно вежбање се исплатило. Он је прошле године са оркестром наступао на такмичењу у Италији.

– Тренутно се спремам за још једно међународно такмичење у Италији. Уклапам све обавезе иако две школске године, седми и осми разред, полажем одједном. Професори ми у обе школе излазе у сусрет, како бих стигао да урадим све на време – каже Дугалић и истиче да води рачуна и о физичкој кондицији.

– Многи мисле да је свирање клавира лагано, али је то као и свирање виолине изузетно напорно – каже Дугалић.

Музичка историја

На седници у кабинету Велике школе 1899. године почела је музичка историја ове куће. На предлог професора Ђоке Станојевића, председника Београдског певачког друштва, договорено је да се оснује музичка школа. Пристанак су дали Стеван Мокрањац, Цветко Манојловић и Станислав Бинички.

– Српска музичка школа била је под највишом заштитом краља Александра Првог, а њено прво седиште било је у стану Београдског певачког друштва у Бранковој улици, у згради која данас не постоји. Уписано је 48 ђака. Процес осамостаљивања школе од Друштва почео је 1902. године. Те године школа се преселила у Улицу краља Милана 45. И та зграда више не постоји. Следећа година требало је да буде од великог значаја за нас јер је краљ дао сагласност да се гради Уметнички дом, а да школа прерасте у Српски конзерваторијум. Али, краљ је убијен и од тога ништа – прича Трајковић.

Школа се 1905. преселила у Чика Љубину улицу, где је данас зграда Филозофског факултета, а затим у Улицу Змаја од Ноћаја, па у један стан у Васиној улици, у зграду на углу улица Краља Петра и Узун-Миркове, а 1928. на четврти спрат зграде у Улици Милоша Великог, све до 1993. године када је школа добила нови простор у Дечанској улици.

– У време Првог светског рата на врата није стављен катанац. Крајем 1918. године имала је више од 150 ђака. Изгледа да ратни бубњеви нису успели да спрече српску омладину да се музички образује. Школа се између два рата развијала и у једном моменту било је 900 ученика... – прича Трајковић.

И таман када се мислило да су тешка времена прошлост, почео је Други светски рат.

– Зграда у којој је била школа демолирана је, наставнички кадар преполовљен јер су неки наставници погинули, неки заробљени, а неки рањени. Ипак, 1943. године био је 1.201 уписан ђак. Настава се одвијала све до савезничког бомбардовања. Рад је настављен тек после ослобођења Београда. Та послератна година је од посебне важности јер је школа тада понела име једног од својих оснивача Мокрањца

– објашњава Трајковић и истиче да се сви спремају за концерт који ће се поводом Дана школе одржати 3. априла у Коларчевој задужбини.

Кроз школу су за ово време прошле генерације и генерације ђака, елита која је обликовала музички живот Србије. Међу некадашњим ђацима значајним за развој културе и науке у нашој средини били су: Станислав Винавер, Александар Вучо, Оскар Давичо, Ксенија Атанасијевић, Моша Пијаде, Марко Челебоновић, Павле Васић, Лујо Давичо...