Како направити доброг шефа

„Ако бисмо парафразирали Толстоја и рекли да сви срећни бракови личе један на други, онда се можемо сложити и да све успешне организације личе једне на друге – имају задовољне, лојалне и посвећене раднике. Људи су кључ успеха и неуспеха сваке фирме – било да се она бави разбијањем атома, проналажењем лека против рака или прављењем цигли. Да би менаџер добио најбоље из својих радника, он мора да им да посао који је у складу са њиховим могућностима и 

има исти однос према свима – како при вредновању њиховог рада, тако и у санкционисању нерада”, објашњава Олга Кићановић, самостални саветник у Републичкој агенцији за мирно решавање радних спорова.

Наша саговорница, која је недавно издала књигу „Каријерологија“, истиче да нема чаробне формуле за одабир доброг тима, али воли да цитира извршног директора компаније „Епл” Тима Кука који пластично објашњава: „Треба да запошљавате комплементарне људе, јер желите да направите слагалицу.”

– За менаџере највећи изазов представља стварање доброг тима. Пракса показује да особама које немају социјалне вештине и не умеју да комуницирају са људима на конструктиван начин не треба давати руководећа места – ма колико да су стручни или образовани. Они не треба да раде у тиму, јер је довољна само једна лоша особа на шефовској позицији да поремети међуљудске односе у целом колективу. Такви шефови смањују мотивацију за рад, умањују лојалност запослених и доводе до тога да радници размишљају да оду из фирме – објашњава наша саговорница.

Истраживање међународне консултантске фирме „Мекинси” показује да је избалансирани број жена и мушкараца на руководећим позицијама добра комбинација. Компаније у којима постоји полна равнотежа успешније су у запошљавању и обуци талентованих радника, доносе боље пословне одлуке и имају боље контакте са радницима, јер жене нису склоне аутократском руковођењу фирмом, наглашава Олга Кићановић. 

А на питање – који стил руковођења даје најбоље резултате – она одговара да пракса показује да је то демократски начин. Када се радницима да већа слобода, та слобода буди креативност, креативност рађа нове идеје и то се као бумеранг враћа послодавцу.

Амерички бизнисмен Роберт Кијосаки често говори да су „школе створене да направе добре запослене, можда и добре послодавце, али никога нису научиле да направи паре”. Оно што се на већини факултета такође не учи јесте како се стварају добри међуљудски односи, а они су кључ успеха предузећа. За менаџере је важно да разумеју да се лојалност радника не купује, већ се добија тако што   послодавац препознаје потребе својих запослених и код њих ствара доживљај да су заштићени. Уверење да је шеф праведан и да ће их штитити у свакој проблематичној ситуацији јесте оно што обезбеђује лојалност радника. Није редак случај да запослени добровољно прихвате да раде за минималац или да прихвате кашњење зарада, али остају лојални послодавцу у тешким моментима, јер је он то заслужио, истиче Олга Кићановић.  

Наша саговорница примећује да се због страха од незапослености и будућности многи млади често опредељују за послове који су тренутно  тражени и одустају од занимања која воле и за која су талентовани. Међутим, пошто се потребе тржишта рада брзо мењају, може се десити да цео радни век раде послове које не воле и никада се професионално не остваре.

– Приликом избора занимања треба узети у обзир реалност, али се оним што волите треба бавити барем из хобија, јер је тржиште рада непредвидиво и никада се не зна када ће се указати потреба за археологом, виолинистом или професором класичних језика.

Када се дипломира не треба губити време – ако радите нешто, макар и за мању плату, ви се умрежавате са другим људима и присутни сте на тржишту радне снаге. Ако седите код куће не добијате ништа – ни плату, ни социјалне контакте, ни шансу за посао. За младе је најважније да имају веру у себе, да се што пре укључе у тржиште рада, да се стално едукују и да се излече од „изговоритиса“, тешке болести која паралише ум и убија креативност – у шали закључује наша саговорница.