Kako napraviti dobrog šefa

„Ako bismo parafrazirali Tolstoja i rekli da svi srećni brakovi liče jedan na drugi, onda se možemo složiti i da sve uspešne organizacije liče jedne na druge – imaju zadovoljne, lojalne i posvećene radnike. Ljudi su ključ uspeha i neuspeha svake firme – bilo da se ona bavi razbijanjem atoma, pronalaženjem leka protiv raka ili pravljenjem cigli. Da bi menadžer dobio najbolje iz svojih radnika, on mora da im da posao koji je u skladu sa njihovim mogućnostima i 

ima isti odnos prema svima – kako pri vrednovanju njihovog rada, tako i u sankcionisanju nerada”, objašnjava Olga Kićanović, samostalni savetnik u Republičkoj agenciji za mirno rešavanje radnih sporova.

Naša sagovornica, koja je nedavno izdala knjigu „Karijerologija“, ističe da nema čarobne formule za odabir dobrog tima, ali voli da citira izvršnog direktora kompanije „Epl” Tima Kuka koji plastično objašnjava: „Treba da zapošljavate komplementarne ljude, jer želite da napravite slagalicu.”

– Za menadžere najveći izazov predstavlja stvaranje dobrog tima. Praksa pokazuje da osobama koje nemaju socijalne veštine i ne umeju da komuniciraju sa ljudima na konstruktivan način ne treba davati rukovodeća mesta – ma koliko da su stručni ili obrazovani. Oni ne treba da rade u timu, jer je dovoljna samo jedna loša osoba na šefovskoj poziciji da poremeti međuljudske odnose u celom kolektivu. Takvi šefovi smanjuju motivaciju za rad, umanjuju lojalnost zaposlenih i dovode do toga da radnici razmišljaju da odu iz firme – objašnjava naša sagovornica.

Istraživanje međunarodne konsultantske firme „Mekinsi” pokazuje da je izbalansirani broj žena i muškaraca na rukovodećim pozicijama dobra kombinacija. Kompanije u kojima postoji polna ravnoteža uspešnije su u zapošljavanju i obuci talentovanih radnika, donose bolje poslovne odluke i imaju bolje kontakte sa radnicima, jer žene nisu sklone autokratskom rukovođenju firmom, naglašava Olga Kićanović. 

A na pitanje – koji stil rukovođenja daje najbolje rezultate – ona odgovara da praksa pokazuje da je to demokratski način. Kada se radnicima da veća sloboda, ta sloboda budi kreativnost, kreativnost rađa nove ideje i to se kao bumerang vraća poslodavcu.

Američki biznismen Robert Kijosaki često govori da su „škole stvorene da naprave dobre zaposlene, možda i dobre poslodavce, ali nikoga nisu naučile da napravi pare”. Ono što se na većini fakulteta takođe ne uči jeste kako se stvaraju dobri međuljudski odnosi, a oni su ključ uspeha preduzeća. Za menadžere je važno da razumeju da se lojalnost radnika ne kupuje, već se dobija tako što   poslodavac prepoznaje potrebe svojih zaposlenih i kod njih stvara doživljaj da su zaštićeni. Uverenje da je šef pravedan i da će ih štititi u svakoj problematičnoj situaciji jeste ono što obezbeđuje lojalnost radnika. Nije redak slučaj da zaposleni dobrovoljno prihvate da rade za minimalac ili da prihvate kašnjenje zarada, ali ostaju lojalni poslodavcu u teškim momentima, jer je on to zaslužio, ističe Olga Kićanović.  

Naša sagovornica primećuje da se zbog straha od nezaposlenosti i budućnosti mnogi mladi često opredeljuju za poslove koji su trenutno  traženi i odustaju od zanimanja koja vole i za koja su talentovani. Međutim, pošto se potrebe tržišta rada brzo menjaju, može se desiti da ceo radni vek rade poslove koje ne vole i nikada se profesionalno ne ostvare.

– Prilikom izbora zanimanja treba uzeti u obzir realnost, ali se onim što volite treba baviti barem iz hobija, jer je tržište rada nepredvidivo i nikada se ne zna kada će se ukazati potreba za arheologom, violinistom ili profesorom klasičnih jezika.

Kada se diplomira ne treba gubiti vreme – ako radite nešto, makar i za manju platu, vi se umrežavate sa drugim ljudima i prisutni ste na tržištu radne snage. Ako sedite kod kuće ne dobijate ništa – ni platu, ni socijalne kontakte, ni šansu za posao. Za mlade je najvažnije da imaju veru u sebe, da se što pre uključe u tržište rada, da se stalno edukuju i da se izleče od „izgovoritisa“, teške bolesti koja parališe um i ubija kreativnost – u šali zaključuje naša sagovornica.