Микроби – наши подстанари

Да Алана Колин из Велике Британије није имала несрећу да као студент биологије, током тромесечног учествовања у тиму који је изучавао слепе мишеве у пространствима Малезије, буде заражена од уједа бројних крпеља, читаоци и љубитељи штива популарне науке били би ускраћени за књигу „Десет одсто човек”.

Ова Британка, са одбрањеним докторатом еволуционе биологије, касније је због уједа дуго била на терапији антибиотицима. Како је написала у књизи, објављеној 2015. године у Великој Британији, а недавно објављеној на српском језику, у издању „Лагуне”, медицински третман је учинио да се инфекција излечи, али да њено тело ослаби.

Убијене су и добре бактерије после, како је констатовала ауторка, „хемијског рата” вођеног у телу. Кожа јој је постала склона честим инфекцијама, пробавни систем избирљив и није било актуелне сезонске инфекције која ову научницу из Бедфордшира није мимоишла. Зато је у дугој борби да поврати равнотежу у сопственом организму, уз сазнања из професије, дошла до констатације: „Да од тога што микроби станују у нашем телу, користи имају и они и ми.”

Поредећи људско тело са површином земље, ауторка бројних научнопопуларних текстова на „Хафингтон посту”, „Гардијану” и „Сандеј тајмс магазину” пише да као што у појединим екосистемима наше планете живе различите врсте биљака и животиња, тако и у стаништима које пружа људско тело живе различите врсте микроба.

„Само десет одсто вашег организма је људско. На сваку ћелију од које је изграђено то кућиште које називамо својим телом долази по десет ћелија наметника. Ви нисте саздани само од меса и крви, мишића и костију, мозга и коже, него од бактерија и гљивица. И више сте, у ствари, они него што сте ви”, директна је ауторка у обраћању читаоцима.

Научница наводи да само у људским цревима, попут коралних гребена на морском дну, свако од нас има стотине милиона ових створења. Дебело црево одрасле особе, дуго један и по метар, адреса је за чак 4.000 врста бактерија и гљивица.

Савремени човек, у просечном животном веку, домаћин је толикој количини створења видљивих само под оком микроскопа, чија би тежина, када би се сабрала, одговарала тежини четири афричка слона. И наравно, ни све хигијенске и цивилизацијске мере нису успеле да нас ослободе ове врсте колонизације, од стране ових наших сустанара. Зато ауторка пише: „Ми смо коеволуирали с микробима још давно пре него што смо постали људи, чак и пре него што су наши преци постали сисари. Свако животињско тело, од мајушне воћне мушице до највећег кита, свет је у коме живе микроби.”

Како су приметили критичари, Алана Колин осим што заступа тезу да је узрок многих болести поремећен однос микроорганизама у нашем телу, то је уједно и начин борбе са њима – успостављање нове хармоније с овим малим организмима. Било исхраном, било применом терапија.